Село Растушa – цртице из прошлости 5: Тајне пећинских ходника

Серијал „Село Растушa – цртице из прошлости”, који ће изаћи у неколико наставака, представља покушај да се прикупи и отргне од заборава што више података о овом селу. Овако богато штиво не би био могућe без несебичне помоћи многих Растушана који нису штедјели вријеме и труд да се распитају, фотографишу и доставе драгоцјене информације. Овом приликом им се од срца захваљујем.

Прикупљајући материјал за серијал о Растуши, дошао сам и до неколико занимљивих предања и вјеровања везаних за Растушку пећину. О њој је написано мноштво текстова гдје су описиване морфолошке, спелеолошке и друге карактеристике, али до сада нико није писао о тајнама њених ходника. Сакупио сам их неколико, а да би лакше разумијели те приче, кренућемо од основних термина.

Назив „Растушка пећина” подразумијева читав комплекс пећина који се простире на 50 хектара Хрњиног брда и састоји се из шест одвојених улаза у подземне објекте. Неке међусобно повезане а неке не. Главни улаз, онај нама најпознатији, налази се на источној страни брда. Спелеолошки назив за исти је Велика пећина. Поред њега се налазе још два улаза – обадва спелеолошки испитана.

Са западне стране брда се налазе преостала три улаза. На једном локалитету су два – један изнад другог, и обадва су спелеолошки испитана. Доњи улаз је дугачак 360 метара и спелеолошки је назван Растушица, по истоименој рјечици која протиче поред. Мало даље налази се још један мање познат улаз који није спелеолошки испитан. Пошто припада засеоку Шљиве, мјештани су га назвали Шљивска пећина, и према тренутним сазнањима тај улааз нема никакве везе са осталим пећинама. Они који су је посјетили кажу да има љепше пећинске украсе од Велике пећине, а њена спелеолошка вриједност тек треба бити процијењена.

Посјета Гаврила Принципа

Постоји прича која говори о томе како је Гаврило Принцип путујући у ове крајеве посјетио Растушку пећину. Догађај се наводно десио непосредно пред Сарајевски атентат, а њега је из Бањалуке за Добој на коњским кочијама возио свештеник Мићо Стјепановић, који је тада службовао у Грахову, иначе мјесту Принциповог рођења.

Догађај је запамтио и потомцима пренио Јаков Радић, који је у вријеме догађаја био младић. Причао је како му је отац заповидио да са коњима оде на Гојаковац, преузме Принципа и довезе га до Растушице. Пред улазом у пећину био је уређен простор за одмор, у близини извор хладне воде и мало даље мљела је воденица. Госта су дочекали гостољубиви мјештани са богатом трпезом која је потрајала до касно у ноћ.

Да би ова прича могла бити и истинита, потврђује ју сасвим једна друга, која говори да је Гаврило Принцип имао дјевојку у Прибинићу и да је често путовао у тај крај. Са својом дјевојком се углавном налазио на локалном излетишту код једног извора, па су мјештани Прибинића тај извор назвали Принципово врело. Врело је уређено и код њега је подигнута онижа структура у облику иницијала ГП (Гаврило Принцип) и постављена је спомен-плоча. Још 1941. године Соколски гласник је писао о уређењу Принциповог врела. Да ли је Принципа пут дјевојци нанио преко Растуше, са сигурношћу не можемо тврдити, али она постоји, реална је и оправдано има своје мјесто у причи о Растуши.

Забрањена зона

У прошлости су прилази пећинама били строго забрањени дјеци, али су их и старији избјегавали. Забрану је наметнуо и тадашњи кнез села, па њено поштовање није довођено у питање. Тако је било све до једног догађаја, када се група дјеце занијела и у радозналости завршила у унутрашњости Шљивске пећине. У тој игри је нестало једно дијете из породице Стјепановића, па је након тога наређено и спроведено затрпавање одређених улаза.

Послије овог догађаја је створен одређени култ несреће везан за пећине, па су се људи чак крстили када би поред њих пролазили. Али мало даље у прошлост, помиње се да је баш Велика пећина била мјесто гдје су мјештани вршили прве хришћанске обреде. За ове тврдње нема конкретних доказа, али су у близини Велике пећине пронађени остатци грађевине за коју се вјерује да је била храм. Више о томе смо писали овдје.

Крава и теле

Ова прича је најкраћа али и најпознатија, а говори о томе како је крава сама ушла у Велику пећину а са телетом изашла негдје код Бањалуке. Овдје се засигурно ради о бајци, али и у њих понекад вјерујемо.

Народ прича, да је у ту пећину унишла крава, и за њом во бак, па да је чак послије изишла с телетом у Озрену, јер има и тамо така иста пећина.

– Јеврем станковић, 16.01.1887., часопис „Босанска вила“

Јеврем у часопису пише и да свако ко пође по њој ходати, мора по читаву торбу луча понијети, а још више жере ватре да може запалити луч или свијећу, јер пуше неки вјетар па утрне свијећу.

За то се мало ко и усуђује по њој ходати. Казују, који су у њу далеко ишли, да има по њој много којекаквих трагова од чизама и кундура, а има и зна се, да су кола туда ишла. Народ прича, да ту станују виле и кад буде пред каков помор људски, да се ту чује шкрипа кола и викање на волове. У ту су се пећину крили хајдуци, кад им је пријетила каква опасност; и бивали су у њој по више времена а по неки су ту и зимовали.

– Јеврем станковић, исти часопис

Замисли жељу

Једно новије вјеровање се чак и обистинило а Благоје Радић ми је испричао како је свједочио том догађају. У Великој пећини, на неких сто метара од улаза, постоји мали пролаз који спаја два ходника. Вјерује се да тај пролаз испуњава жеље, а све што је потребно јесте замислити жељу, сагети се, провући и вратити назад. Благоје прича да је једне прилике водио групу туриста са Ђулића и да му је том приликом један младић рекао како је годину раније долазио у пећину и да је том приликом тестирао пролаз са жељом да се ожени дјевојком у коју је био заљубљен, што му се годину послије и остварило.

Надајмо се да ће Растушка пећина ускоро бити отворена за посјетиоце и да ће још многима остварити жеље. До тада и до неких нових прича и бајки, овим завршавамо серијал текстова о Растуши.

Повезани текстови серијала