Skip to content Skip to left sidebar Skip to footer

Шта знамо о: Историја школства у Чечави

Нацртала Нада Лаушевић / Извор: ОШ Јеврем Станковић

Серијал назива „Шта знамо о” је покушај аутора да утврди колико знамо о неком историјском догађају или предању; колико је у њему садржано погрешних навода или мита, а колико истине или опипљивих чињеница. Текстови у овом серијалу су искључиво резултати истраживања аутора овог чланка и не одражавају нужно став портала.

Када је о завичају ријеч, на двије ствари су Чечавци нарочито поносни и њих истичу у свим приликама које им се пруже: величина села и прва писменост. Када истичу величину села, они мисле на површину коју село заузима у односу на друга села у Босни и Херцеговини или бившој Југославији. Када је ријеч о почецима прве писмености и првој школи, они вјерују да се у Чечави учило читању и писању много раније него у другим околним мјестима. Како село са својих 78 километара квадратних површине котира на листи највећих, биће тема једног од наредних текстова, а у овом ћу покушати прецизније датирати развој писмености у селу.

Након што је Босански бан Стјепан II Котроманић први (нама познат) писани траг o Чечави оставио у својој повељи кнезу Гргуру Стјепанићу 1329/30. године[1], проћи ће тачно два вијека до турског пописа тешањске нахије – 1528-30. године[2] и њеног другог помена. Вјероватно негдје између та два периода, на локалитету званом Мраморје, поред пута за заселак Брђани, син Мито је оцу Обраду подигао надгробни камени споменик који нам у својих седам ћирилично исписаних редова свједочи да је у то вријеме у Чечави неко знао да чита и пише.[3]

Док нам Средњи вијек доноси прве доказе о коришћењу писма на простору Чечаве, народна предања сежу релативно кратко у прошлост. Иако се она сама не могу у цјелини третирати као историјски тачна, имајући у виду да је усмено преношење знања и обичаја било широко заступљено и у великој мјери засновано на стварним догађајима, може се сматрати да она садрже обрис неког догађаја који се заиста збио.

Школа под храстом

За више од три вијека стар храст у самом (старом) центру села, везано је предање о првом организованом похађању наставе. Хроничари који су предања записали, догађаје под храстом су махом смјестили у другу половину XIX вијека.

Такође, постојао је један стари храст за кога се каже да се под њим учило читати и писати и да је позната делегација која је ишла у Цариград (прије 1861. године) да моли ферман за градњу цркве, под њим управо вијећала.

– Радован Пилиповић[4]

Према записима и казивањима први почеци описмењавања датирају још из 1864. године када су путујући учитељи почели организовано да врше прва описмењавања становништва. Ово, организовано описмењавање, почело је на подручју Горње Чечаве – под храстом, и у културно-просвјетном погледу Чечава је била најнапредније село у Врбаској бановини.

– Политика[5] ОШ Јеврем Станковић[6]

Интересантна је историја овог „старца“ који расте на Чечавском брду, крај старе Основне школе. Сматра се да је старији од триста година. Под његовом крошњом прорадила је прва школа, не само у овом селу, већ у целој теслићкој општини. Прва слова у овом крају научена су баш под овим храстом у доба аустроугарске анексије. Аустријске власти су одобриле отварање основне школе тек 1886. године. Храст се помиње много раније у једном летопису, још за време Турака. Под њим се скупише стамболије да већају… 

– Нада Лаушевић[7]

Према причању најстаријих Чечаваца, школски рад у Чечави почео је 1870. године. Те године, у организацији и уз помоћ свештеника Стевана Станковића, Чечавце писмености почиње да учи најписменији мјештанин Јован С. Јотановић звани Крезо. Јован је био тежáк, али се први у селу образовао, научивши уз свештенике писање и црквено појање. Свештеници позивају своје парохијане да се описмене и школску наставу организују под храстом у непо средној близини цркве, гдје Јован полазнике учи писању, црквеном појању и историји српског народа.

– Бранко Перић[8]

Није сасвим јасно зашто су сва предања везана за храст смјештена у овај период, пред oтварање прве школе, а касније ћемо видјети, и у тренутку када се учење већ било преселило под кров. Поједини хроничари су предање о храсту довели у директну везу са Јевремом Станковићем, па тако Бошко Н. Петровић у свом роману „Берачи туге” пише како је ђаке у првој школи под храстом учио Јеврем Станковић. Врбаске новине од 19 септембра 1932. године можда дају одговор на то питање. Оне пишу како су „окупаторске власти често пута школу затварале и онда је сељак Јован Јотановић, који сад има преко 70 година, прикупљао ђаке и под храстом их учио писању и читању.”

Центар села 1932. Храст на врху бријега

Ако узмемо у обзир да је у Чечави још од XVII вијека било православних попова[9][10] и да су путујући учитељи из Србије почетком XIV вијека учили у околним мјестима гдје је био организован црквени живот, за претпоставити да су они свраћали и у Чечаву. Отварање српске школе у Тешњу 1835. године[11] засигурно је допринијело убрзаном ширењу школства на Чечаву имајући у виду припадање под протопрезвитерат тешањски и блиске везе између ова два мјеста. Додамо ли томе значај дрвета храста и какву је улогу имао још од наших предхришћанских времена, вјероватно је тренутни храст тек један у низу на истом мјесту испод ког су се одиграли важни догађаји и научило нешто ново у нашој прошлости.

Прва школа

У оскудно документованој прошлости, вјероватно је један новински чланак одиграо кључну улогу у одређивању године оснивања прве српске конфесионалне школе у Чечави. Миленко С. Филиповић, бавећи се 1937. и 1938. године прикупљањем грађе за историју Зворничко-тузланске епархије, обишао је Чечаву и посвједочио сљедеће:

Данашња Чечава изгледа у свему као сразмерно новије насеље и њени садашњи становници не знају ништа о даљој прошлости села, јер су сви потомци досељеника из новијег времена. Чак ни у цркви не нађох никакве значајније старине ни записа од веће вредности.”

– свједочо Филиповић

Миленко С. Филиповић је примијетио и да је Чечава велико и чисто православно насеље, да Чечавци већ од прије неколико деценија имају српску школу, да је још педесетих и шесдесетих година прошлог вијека једини писмен човјек, сем попа, у овом крају био Васкрсија-Кршија Тејић из села Укринице, те да је доцније уз цркву била и српска школа у којој су учитељи били махом Војвођани.[9] Годину није помињао.

Али њу доносе новине Политика од 4. јула 1939. године, гдје се у једном опширнијем репортажном тексту помиње година оснивања прве основне школе у Чечави и њен оснивач.

Поп Стевана је после смрти, 1890. године, наследио син поп Јеврем, који је успео да још 1882. године отвори у Чечави прву српску основну школу, у којој је он био први учитељ. То је уједно била прва српска конфесионална основна школа.

– пише Политика[5]

Ова репортажа ће у будућности постати и кључан извор података за првог учитеља – писменог сељака Јована С. Јотановића, који је у почецима помагао Јеврему, као и првог стручно школованог учитеља Светислава Стојисављевића, који је радио споразумно са попом Јевремом. Поред тога, репортажа говори и о још десет живих ђака Јована С. Јотановића и како ово село са око 280 својих домова, има преко 90% писмених житеља и важи као најписменије село у Врбаској бановини.

Данас готово све институције, почевши од Основне школе у Чечави, и бројних аутора, држе да је прва основна школа у Чечави основана 1882. године и да ју је основао Јеврем Станковић. Дана 08.01.2023. године у Културном центру Бански двор у Бањалуци, а поводом Дана Републике Српске, школа у Чечави је одликована Орденом Његоша другог реда а „поводом 140 година постојања”. Да ли је школа заиста основана прије 140 година?

Шта нам каже Јеврем Станковић?

Он у ауторском тексту објављеном 16. јануара 1887. године у часопису „Босанска вила“ доноси сљедеће:

Послије 1882. г. саграђена је врло лијепа црквена кућа, у којој имају четири лијепе собе, а једна је прилично велика и одређена, да се у њој ђеца уче. Може сјести у њој близу 40 ђеце. Ђеца су једну годину походила и учила овђе: али је то сада обустављено. 

– биљежи Јеврем Станковић

У тексту Јеврем не помиње да је новосаграђена кућа прва школа, али помиње да се до 1887. године настава само једне школске године одвијала у овој кући. Можемо само нагађати шта је утицало да настава не крене редовно у новој згради. Могуће је да се наставила одвијати на другом мјесту, да је прекидана због епидемије шарлаха или забране власти. Крај можда донесе мало јаснију слику.

Даље, поводом Светосавске прославе одржане 1893. године, Јеврем у Босанско-Херцеговачком Источнику за мјесец април и мај, доноси свој говор, гдје каже да Сава…

… бјеше цркве наше први бранич, прва глава, и од њега почела је да нам српска школа ускрсава… У вече сабрасмо се у маленој српској школи нашој, која отвара умне очи дјеци нашој, која показује: што је право, што је лијепо, да ниједно чедо код очију не остане слијепо.

– говорио је Јеврем на прослави

У наставку текста он пише и да „има већ четрнаест година од како се свечано прославља светитељ Саво у овом селу…”, што би значило да се „школска слава” у селу прославља од 1879. године. Поставља се питање, да ли смо имали школску славу прије прве школе?

Одговори на ово питање и многа друга постављана готово вијек уназад, крили су се у Љетопису српске основне школе у Чечави писаном 1909. године. Љетопис, који је сачинио Јеврем Станковић, изложен је прошле године, заједно са 32 љетописа српских основних школа на територији Босне и Херцеговине из периода од 1850. до 1912. године, у фонду Педагошког музеја у Београду. Аутор изложбе је др Александра Миловановић. Поред Педагошког музеја у Београду, љетописи су излагани у Музеју Војводине у Новом Саду, Архиву Републике Српске у Бања Луци, Вишеграду и Требињу. Оригинални чечавски љетопис је наводно пронађен у архиви у Сремским Карловцима и открива нам до сада непознате детаље о почецима формалног школства у Чечави.

Љетопис српске основне школе у Чечави

У њему Јеврем биљежи да је прва српска школа отворена у Чечави 1865. године, те открива како је она настала.

Стојан Станковић парох у Чечави сазидао је исте године код цркве једну кућицу и у њој отвори школу. У истој се учило што је било најнужније тога времена, а то је да сваки ученик научи читати и писати те нешто и рачунати.
Први учитељ у тој школи био је Кршија Пејић коме је плата била 70 гроша мјесечно. Поред учитељске дужности бавио се и увезивањем књига, јер је у том послу био вјешт. Знао је врло лијепо штампати славенска слова, те пошто су у оно вријеме увезиване, односно читане само славенске књиге, то је имао прилично лијепу зараду од штампања славенских слова. Био је учитељ 3 године и то 1865., 6. и 7. Имао је 9 ученика. Поп Стојан је прије Кршије учио и приватно неку дјецу који су касније били свештеници.

– стоји у Љетопису

Документ садржи још неколико таксативно набројаних података за период 1906. -1909. годину, мјесто Чечаву и датум 17. Фебруар 1909., Перовођа: Д Малетић, те учитељ Предсједник: Ј. Станковић. Препис истог је могуће погледати у архиви портала.

Овај Љетопис несумњиво баца једно ново свјетло на историју школства у Чечави, њеним оснивачима и првим учитељима, али исто тако носи са собом једну болну ревизију онога што смо учили и што поштујемо деценијама уназад. Како ћемо се одређивати према историји коју обликују нова сазнања, питање је које треба да поставимо и на које заједно мора да нађемо одговор.

Додатак

О српским школама у Босни и Херцеговини

Српске школе у Босни и Херцеговини имају своје почетке крајем XVIII вијека. Најстаријим се сматрају школе у Сарајеву, Ливну, Мостару и Модричи. Све до Вуковог буквара (1827) у овим се школама учило само из часловца и псалтира, на црквенословенском језику. Првим српским (основним) школама у Босни су као узор служиле школе у Београду и Србији. Француски географ Ами Буе навео је 1840. како је у Босни и Херцеговини тек на стотину села постојала само једна школа, као и да су попови и монаси били једини учитељи. Учило се читање, писање и рачунање и то, углавном, из црквених књига и веома ријетко из српских народних пјесама. Од почетка XIX вијека до 1853. отворене су српске школе у: Зворнику, Чајничу, Травнику, Локању код Зворника, Богатићу крај Бијељине, Фочи, Грачаници, Тузли, Жабару код Босанског Шамца, Обудовцу код Орашја, Жепчу, Броцу код манастира Ломница, Дервенти, Тешњу, Хргару код Бихаћа, Босанском Петровцу, Бијељини, Брчком, Високом, Модричи, Братачу код Невесиња, Приједору, Врањаку код Модриче, Градачцу, Зеници, Јасеници код Босанске Крупе, Притоци код Бихаћа, манастиру Возућа, манастиру Тавна, манастиру Папраћи, манастиру Ловници, Сребреници, Црквини код Босанског Шамца, Осјечанима код Добоја и Бањалуци. У свим овим школама, као матерњи учио се српски језик. У Сарајеву је почетком јуна 1850. отворена школа под именом „Србска школа” чији је патрон, као и у Србији био Свети Сава.[11]


[1] Новије датирање повеље – Стари српски архив (2004), књ. 3, стр. 19-33
[2] Перић, Добрила Бјелић: Оп. цит., стр. 21
[3] Перић, стр 25
[4] Пилиповић, стр. 21
[5] Политика, 06.07.1939.
[6] Званични сајт школе, osjevremstankovic.org/о-школи/istorijat/ (приступ 21.01.2023.)
[7] Нада Лаушевић, Политика (Перић, стр. 88)
[8] Перић, стр 34
[9] Миленко С. Филиповић, Развитак, 01.04.1939.
[10] Јеврем Станковић, Чечава с околицом – 1887.
[11] Братислав Теиновић, Историја српских школа у БиХ, стр 64
[12] Б-Х Источник, април-мај 1893.
[13] Љетопис српске основне школе у Чечави, Јеврем Станковић -1909.

0 Коментарa

Још нема коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.