Дирљив коментар на текст „Ко је срећан“

Након што смо објавили текст под називом „Ко је срећан“, из дијаспоре нам је стигао коментар, који преносимо у цјелини.

Нисам сигуран да ли мој коментар ће бити другачији од ова два претходна, али желим да нагласим да је сеоска идила оно што многима данас недостаје. Посебно онима који су рођени на селу, одрасли на селу а сад више не живе тамо. Као мени нпр. Сјећам се јако добро дјетињства а и првог одкоса траве који сам од оца научио, жетве пшенице и крушке жетовке, првих купања за Ђурђевдан и пецања на малој Укрини, редовних одлазака на кисељак, ђачких излета и сађења борића.

Сјећам се скоро сваког засеока од Стражбенице до Радње, од Укринице до Растушке пећине, старог ћире, прве црне Волге по прашњавом путу, школских кина а о фудбалу и некадашњим игранкама да и не говорим. Чечавског збора за 4.Јули, Укрњског по Илини и Растушког збора у Септембру.

Није тад било ни секти ни дрогирања, а не сјећам се ни национализма било које врсте. Сад у дијаспори у туђем граду покушавам да „живим као сав нормалан свијет„ а ипак ми недостаје оно мало сеоске идиле о којој многи причају и пишу. Није то вапај и некакав жал за младошћу, боље рећи у питању је недостатак оног баланса природног и искреног, гдје имамо и мало пара и мало музике, мало пјесме и игре а рада поприлично. Овако смо се и разишли и отуђили, заборављајући и свој језик и културу.

Нисмо можда ни ми сами криви, ни политичари ваљда не знају боље и све то иде само од себе а вријеме иде најбрже. Пролази брзе него сто би се ико од нас надао томе. Како бих само желио да млади могу да остају на својој ђедовини, да на њој буду срећни и да не буду жртве пошасти секташтва, наркоманије и разврата сваке врсте по туђим градовима и земљама.

Да на крају поздравим све Чечавце, Растушане и Укринчанине, да им пожелим да буду срећни у свом завичају у нади да ће временом и стандард бити бољи и самим тим да разлога за њихов евентуални одлазак неће бити.

Неђо Јовић