Ношње

Одувијек су постојале и јасно се разликовале свакодневна (радна) и свечана ношња.

У свакодневном животу мушкарци су носили љети гаће и кошуље од тканог платна (лан и конопља) са тканицом. Такође се по потреби носио зубун у виду прслука од сукна (без рукава). Обично су људи ишли боси или у путравцима. Зими су носили кошуље са гаћама, шалваре и гуњеве. Гуњеви су огртачи од сукна са рукавима у виду данашњег капута, у дужини јакни. Као капе користиле су се шајкаче (равне) које су се углавном куповале.

Жене су љети носиле рубине дужине до испод кољена. Шиле су се од тканог платна у једном дијелу, са дугим рукавима. Преко рубине носила се ткана прегача која се везала (опасивала) око струка, и зубун. Ходале су босе или у путравцима.

У зимском периоду на исту одјећу од грубог платна облачио се гуњ – сукнени огртач са рукавима. На ноге су се обувале плетене чарапе до кољена и путравци. И љети и зими жене су користиле мараме и по њима се углавном разликовала њихова старосна граница и породични статус.

Тако су цуре (неудате) носиле мараме. Младе (удате жене без дјеце) носиле су јаглуке које су везале иза врата. Снашице (удате жене са дјецом) носиле су памучне мараме. Старије жене носиле су мараме од
лана, обрубљене нитима, са гајтаном за везивање испод браде.

Фотографија бр. 1: Успомене са збора (чуче) Бранислав Перић, Славко Ђекић, Драгутин Перић и Раде Перић, (стоје) Мирјана Тешић, Јованка Ђекић, Радојка Тешић, Љубица Ђекић и Милка Перић (Илина, 1952).

Свечана ношња облачила се за вјерске празнике који су обиљежавани сеоским светковинама – зборовима код цркве или приликом других јавних окупљања. Жене су облачиле брижљиво чуване рубине које су биле сприједа равне а отпозади фалтане. Напријед су имале шарене ткане прегаче са тканицама које су првобитно биле само ткане, а касније везане ђинђувама.

Рубине су напријед на прсима имале крагну, биле су са рукавима у чијем доњем дијелу су украшаване везом. Послије рата су се користиле око врата машне од индустријског платна. У рукама се као посебан украсни детаљ носио ткани и везени шал са ресама. Шал се често задијевао испод тканице и спуштао низ бок десне стране. На ногама су се обавезно носиле плетене чарапе и путравци, а касније ципеле. На глави су се такође носиле мараме и јаглуци.

Мушкарци су у свечаним приликама носили гађе и кошуље са прслуцима од сукна. Такође су се опасивали тканицама, а на ногама носили чарапе са путравцима. На глави су носили шајкачу, касније шешире и капе. Кошуље су имале обичне крагне са изрезом до прса. Крагне су рјеђе биле украшаване везом.

Путравци су се правили у властитој изради од уштављене говеђе коже. Кад се истроше на њих су се стављали обојци. Пред рат су се набављали опанци са гуменим ђоном, а горњим дијелом од коже.

Прегаче су се претежно израђивале као обичне ткане прегаче од различито бојених вунених нити. Касније су се ткале прегаче зване ћилимаче. Осим њих рађене су и прегаче са утканим везом.

Тканице су првобитно ткане од различито обојеног вуненог плетива са шарама сличним прегачама. Касније су се тканице украшавале различито бојеним ђинђувама у цијелој површини.

Влакно за гаће и кошуље ткало се на натри од конопље и лана. Свако домаћинство је сијало ове биљке и производило влакна за ткање. Конопља се по дозријевању везала у снопове и потапала у воду на потоцима, гдје је стајала натопљена петнаест дана, а затим се сушила. Након тога су се на ступама извлачила влакна. Лан се такође „прерађивао“ у ступама.

Сукно се добијало у сличном поступку. На натри су се од вуненог плетива ткале „поњаве“. Након тога откани дијелови су се носили на ступе ваљарице гдје се у води под ступама ваљало сукно. У Чечави нико не памти ступе ваљарице на Малој Укрини. Зна се да се сукно слалало на ваљање на Врбању у околини Котор-Вароша, а касније у Жарковину код Теслића.

Откано сукно се из практичних разлога бојило у црно. Тај поступак бојења звао се врањење. Осим сукна бојиле су се упредене вунене нити зване канчели који су касније служили за плетење.

Врањењем се ријетко ко бавио. Данас се Чечавци сјећају да је сукно прије Другог свјетског рата вранила једино Симеуна Перић, жена ковача Јове Перића. Звали су је Симеуна Ковачица. Симеуна је за врањење користила отпад од ковања звани троска и то тако што је прво у великом казану скувала кору од јасена или јошике. У тако кувану воду, која је добила црвенкасту боју, стављало се сукно. Након тога сукно се вади, простире по равној површини и посипа троском. Затим се ваља у ролну, ставља у посебно направљено корито и притиска јачим теретом. Тако стоји више дана и у том поступку добија црну боју. Послије смрти Симеуне бојаџијске послове обављао је Светозар Вучић, који је занат научио у затвору у Градишци. Светозар је убио своју дјевојку Анђу Малић којој стрина није дала да се уда за њега. Усмртио ју је пуцњем из ловачке пушке, а намјеравајући да одмах и себи узме живот. Случај је хтио да се само рани приликом пуцања себи у врат, тако да је осуђен на 20 година затвора. Са издржавања казне враћа се са изученим бојаџијским занатом и вјештином исцјељења од неких неизљечивих болести. Справљао је мелеме од козијег лоја, воска, трава рањеника, чиме је спасавао људе од тешких рана. Радомир Вучић прича да је и њега својим мелемима спасио сигурне смрти од отворених рана које су га учиниле непокретним.

Из књиге ”Чечава – село у Републици Српској” аутора Бранка Перића.