Историја и етнографија

У селу Растуши, близу Чечаве, има мјесто, које се зове Црква; и ту, кажу, да је црква била, и налазили су људи кандила, чирака, што каквих ситних ствари и један мален крст од срме. Кажу, да је била зидана црква, па је од тога камена некакав Турчин Рњић био начинио кулу, али је и она остала пуста, пак су је сељани из села Растуше развалили и од ње камен однијели, те позидали магазе у кућама. И сада се зна, гдје је била та кулина, па има и сад доста камена отесана, а тај је камен већином све бијели љутац мрамор. 

Опширније

Поред школе, још двије зграде на брду Калаура свједоче о неким бољим временима која су се ту одвијала. Данас су, заједно са школом, оне напуштене и пропадају под зубом времена.

Опширније

Прва основна школа у Растуши је изграђена и пуштена у рад 1947. године. Налазила се пар корака од мјеста на коме је школа данас, на платоу брда Калаура које чини административни центар села. По предању старих, школа је подигнута на земљи Косте Марковића, сеоског кнеза који је земљу поклонио за ту намјену. У њој се одвијала настава од првог до четвртог разреда.

Опширније

О Хрстушу, односно Растуши, сусједном селу чију границу са Чечавом је живописно исцртала ријека Укрина, нисмо имали прилике до сада обимно писати. Позната по пећини, брдима Соколини и Хрњином брду, некада богатој храстовој шуми и историји која сеже кратко и брзо пада у заборав, Растуша попут свих околних села није одољела послијератној пандемији пустоши и нестајања. Данас у њој живи око 700 становника, приближно колико је имала почетком 20. вијека и дупло мање него 1981. године.

Опширније