Посљедњи дани Боже Маше

Након што смо објавили чланак Заборављени људи преузет из књиге Бранка Перића, у којем аутор биљежи сјећања на људе који су обиљежили једно вријеме, сјећање на Божу Машу употпунио је и Стојан Томић, чије мемоаре доносимо у овом уређеном тексту, и уједно га позивамо да настави са писањем.

Живот Боже Маше је описан скоро до детаља, али је на крају направљена омашка. Тачно је да је по старе дане, већ онемоћао и једва се крећући, одведен од стране Завода за социјални рад Теслић у старачки дом у Травник. Али тамо није отишао својом вољом и због тога је, кроз старачки плач, до смрти проклињао Ђоку Станковића, тадашњег директора теслићке установе.

У Травнику је боравио пар година да би затим био пребачен у дом за ментално и физички заостала лица у село Батковић код Фојнице, гдје је провео своје задње дане и умро 1987. године.

Задњи сам чечавац који га је посјетио. У то вријеме сам био у хотелу „Реумал“ Фојница због лијечења кичме, и тражио сам га дуго, све док у Заводу за физички и ментално заосталу дјецу, нисам добио информацију да постоји завод у Батковићима – мјесту пет километара удаљеном од Фојнице.

Била је недјеља јулских дана 1984. кад сам се запутио тамо. Повео сам и старину Радована Васиљевића. Када смо стигли, затекли смо ограђен простор и неку мрежу кроз коју су вириле руке штићеника, молећи да им се нешто удијели. Било је то призор као у филму страве и ужаса, јер су то били измијешани пацијенти ментално и физички ометени у развоју. Дошао сам до капије и питао стражара да ли се овде налази Девић Божидар, јер су га тако по књигама уписали. Рекао је да му се чини да постоји неко тог имена, узео нам је личне карте и позвао дежурну директорицу. Након пет минута нам је пришла дама у бијелом мантилу.

Саопштили смо јој да имамо жељу видјети Божу, а она на је одвела право у своју канцеларију, започела причу о тешком животу у Заводу, како немају довољно срестава за лијекове, храну, одјећу и друге потрепштине. Затим је наставила о Божи, казавши како је то сад изнемогао старац добре душе, који сваки дан плачећи спомиње своју Чечаву и моли особље установе да пишу Социјалном у Теслић и Ђоки Станковићу да га отпусте. Користи прилику и моли ме да одем у Центар за социјални рад, јер им, каже, они никад ништа не шаљу сем пет кутија цигарета љуте Драве мјесечно, а Божо је био страствени пушач.

Затим нас изводи у један хол где су у великом полукругу сједеле махом старе особе. Тишина је била гробна, сваки наслоњен на штап гледао је у земљу. Можемо само замислити какве су им мисли кроз главу пролазиле док су сањали о мјестима гдје су рођени… Онда је дежурна узвикнула – Божидар Девић. Није се нико одазвао па је још два пута узвикнула, да би тамо, далеко на крају полукруга, једва устајући и са штапом у руци, према нема тешко кренуо, стопу по стопу, сиједи и мршави старац.

Кад је пришао, није нас гледао у лице, него оборене главе стао уз нас. Пришла му је дежурна и поправила крагну која се завукла под џемпер. Рекла му је: Божо, дошла ти је посјета из твоје чечаве. Истог момента, не дижући главу, поновио је: из Чечаве!, и бризнуо у велики плач. Сузе су текле к’о плетенице, није могао доћи себи. Кад се мало примирио, мене није препознао јер сам био младић кад су га одвели. Радована је познао. У кругу је била нека мања трговина, махом цигарете, сокови и друге ситнице. Ко год је неког имао од родбине, добијао је новац да може себи нешто да купи. На жалост, Божо никад није ушао ту јер није имао новца. Увео сам га унутра и рекао бирај Божо штаћеш. Наручио сам прво сокове и штеку цигара. Сок је јадан у душак попио, па сам му наручио још пет. Након што их је искапио, сјели смо и започели веома дирљив и занимљив разговор.

Питао је о свему, имао је добро памћење. За једно педесет људи је питао и за сваког сам рекао да је умро. Сагео је главу и тихо рекао: Па сви моји чечавци помрли. Има ли ко да се оженио? Онда сам се насмијао да га релаксирам и тек је тад отворио причу. Једино када је питао за Богдана Видовића – Кевчију, и када сам рекао да је умро, рекао је и нека је!. Много је он људи, па прешао руком испод врата… И тако, још доста занимљивости има, јер сам му сваки дан поподне у посјети био и жеље му испуњавао купујући у граду оно што највише воли. Највише ме погодило кад је рекао да је жељан краставца, да од кад је из Чечаве одведен, никад их више видио није.

За сад толико, а још много о њему имам да пишшем, и догађајима са њим. Једини сам био који му је и на гроб отишао, и увјек кад палим свијеће и за његову напаћену душу намијеним. Кад сам одлазио кући поново је плакао к’о дијете молећи да га поведем са собом, али то није било могуће. Далеко одлазећи са капије чуо се његов јецај и запомагање. Ако је ко заинтересован, могу још многго детања да напишем – о задњим данима те напаћене душе.

Илустрације које прате чланак дјело су Енза Манфрединија, карикатуриста и илустратора из Модене који је емигрирао у Париз почетком 1900-их. Он се добровољно пријављује (и вјеројатно с ентузијазмом, с обзиром на пратњу коју је често имао) у редове француске војске за Први свјетски рат. Враћа се рањен душом и тијелом и почиње цртати одрпане и меланколичне бескућнике и војнике. На другој илустрацији чланак видимо њемачког војника (то се може разумјети из шиљате кациге пруског поријекла) који, прелазећи сеоско село које је управо запалила његова војска, одаје почаст лешу младе дјевојке с болним и у празнини изгубљеним погледом. Биљешке које је Манфредини неспретно причврстио на руб оквира цртежа, а које се овдје не виде, приказују цитат Гуљерма 2., њемачког цара и пруског краља: „С религиозне тачке гледишта, ми смо мистици“.
Ензо Манфредини преминуо је у психијатријској болници у Риму прије тачно стотину година, 1922. године. Илустрације су објављене крајем године у магазину Туки Буки (пут Хијене), који, између осталих, уређује и едитор ових редова.