Већим дијелом свога тока ријека Мала Укрина протиче кроз питоме и дјелимично таласасте предјеле чечавских засеока Плане, Локва, Речани и Шушњарани, до Савковића и Ступе па даље према Љебу и Кулашима. На мјестима гдје улази у нагле завоје формира вирове и простране пјесковите површине, као идеална мјеста за купалишта. На једном од таквих мјеста, недалеко од Лавуља у засеоку Доњи Речани, постојало је својевремено најљепше и најпосјећеније чечавско купалиште Томин вир.
Како сам постајао старији и искуснији, бивало ми је све јасније да је и сам појам партије супротан идеалима којих се ја покушавам држати у животу. Партије су средство у борби за власт, а лични интереси функционера су увијек испред интереса друштва у цјелини. Највише ми смета што партије легално примају донације и од богатих појединаца, и од фирми. Нико не даје донацију тек тако, већ зато да нешто заузврат добије.
У наслову су два питања: зашто, и како. Одговор на питање зашто сам постао инжењер долази из једног догађаја којег ћу укратко описати. Како сам постао инжењер је мало дужа прича, јер то је трајало осам година – од завршетка основне школе у Чечави до дипломирања на Машинском факултету у Сарајеву. Онда се на то још надовезао постдипломски студиј на Империал-колеџу у Лондону. Али, о том потом…
И док се политичари свађају преко својих медија, народ, као и увијек, гледа како да најбоље прође. Није битно ко је на власти – битно је ко ће прије успјети да им асфалтира пут пред изборе. Јер, у земљи где су све политике исте, а закони тек формалност, овакве прилике се не пропуштају.
Умјетност међутим често носи сложеност и мистериозност које је чине тешко разумљивом. Дубоке симболике и вишеслојне интерпретације захтевају да заронимо у различите слојеве значења, што ју може учинити неухватљивом и отвореном за разна тумачења. На примјер, сцена из „Пира богова“ Јана Харменца ван Бијлерта, која се чува у музеју у Дижону и приказује Аполона са опруженим Бахусом/Дионисом у првом плану, од стране неких посматрача је интерпретирана као „Тајна вечера“.
Пар мјесеци након читања романа „Злочин и казна пуковника Каламанде“ аутора Бранка Перића, вријеме је за наставак саге о судбини официра Југословенске народне армије затеченим суровим грађанским ратом у Босни и Херцеговини, који је у вртлогу несреће само тежио да одбрани и сачува државу чијим се грађанином осјећао, и због чега је на крају кажњен дугогодишњом робијом.
Перић у роману вјешто користи фиктивни лик пуковника Каламанде као средство за истраживање ширег друштвеног и политичког контекста догађаја из 90-их, психолошке сложености учесника, као и шире посљедице рата на појединце и друштво у цјелини. Судбина „измишљеног“ лика, увученог у ратна дешавања, служи као алегорија за искуства многих стварних особа.
Зависност од друштвених мрежа је реативно нов, али и све више присутан проблем данашњице. С обзиром на то да већина људи данас има активне профиле на минимално једној, а најчешће на више друштвених мрежа очекивана је појава и наведене проблематике, као и све већи утицај на психичко здравље човјека.