Личне приче и погледи на свијет
Милован Перић (први с лијева) носи штафету у Добоју, у прољеће 1976. године.
Прича Милована Перића о ношењу штафете у Добоју 1976. године открива како су се и иза парола о братству и јединству повремено скривале прве пукотине национализма. Након бројних животних искустава, аутор закључује да људе не треба дијелити по вјери и нацији, већ само на добре и лоше.
Ова колумна Милована Перића доноси духовиту и помало ироничну успомену из средњошколских дана, када је строги професор наметао необична правила о изгледу ученика. Као вид протеста, аутор и друг се шишају „на нулу“, што изазива неочекиване посљедице – од лоше оцјене до друштвених неугодности, па чак и реакције околине и медија. Прича кроз хумор показује како мала побуна може имати већи лични и друштвени одјек него што се очекивало.
Неке грешке прођу брзо, а неке остану у човјеку цијели живот. У овој колумни Милован Перић пише о свом другом и посљедњем пијанству, о људима који су му тада помогли и о осјећају стида и кривице који га никада није сасвим напустио.
Учитељ Мирко Петковић ме је учио у трећем и четвртом разреду основне школе, 1978. и 1979. године. То је било вријеме када је батина још увијек важила за васпитну мјеру, а страх за средство дисциплине. У таквом времену појавио се он – млад, тек свршени учитељ, који је одслужио војни рок и дошао у наше село Чечаву са неком новом, тихом педагогијом.
У школском дворишту, тамо гдје би требало да расту другарства, често расте нешто друго – осјећај надмоћи, груба ријеч, гурање, подсмијех. А понекад и системско, понављано малтретирање.
Режим слави руску мРНА терапију као „револуцију“, иако у Русији тек улази у прву фазу испитивања – фазу у којој се испитује безбједност, а не успјех. Истовремено, у РС грађани не примају чак ни доказане HPV вакцине, Фонд је празан, а Влада тражи начин да јавним новцем финансира оно што би у свакој уређеној земљи плаћали произвођачи. Ово је прича о здравству које служи политици, а не људима.
У својим колумнама Милован Перић нас води у прошла времена, у дјетињство и младост пуне успомена, несташлука и поука. У овом наставку он нас враћа у јесен 1971. године, у вријеме када је први пут имао неочекивани сусрет с алкохолом.
Са својственом искреношћу и дозом хумора, аутор описује школске дане, другаре, прве комшије, и један дан који ће дуго памтити. Ово је прича о одрастању, о границама које млади тек откривају, и о срећи што неке лекције у животу преживимо да бисмо их могли испричати.
Не знам како су други људи почињали пушити – нисам никад о томе ни с ким причао. Претпостављам да је већина људи почела као и ја – још у дјетињству, тајно, да не сазнају родитељи. И мотивација је вјероватно код већине слична као што је била код мене – правиш се важан, имитираш одрасле или неког идола, или нешто слично томе. А ево како је то ишло код мене…