„Повратак пуковника Каламанде” је наставак Перићеве приче о судбини јунака након издржане казне

Пар мјесеци након читања романа „Злочин и казна пуковника Каламанде“ аутора Бранка Перића, вријеме је за наставак саге о судбини официра Југословенске народне армије затеченим суровим грађанским ратом у Босни и Херцеговини, који је у вртлогу несреће само тежио да одбрани и сачува државу чијим се грађанином осјећао, и због чега је на крају кажњен дугогодишњом робијом.

Након издржавања петнаестогодишње затворске казне, на коју је осуђен због ратног злочина, излазак на слободу обиљежавају сусрети са случајним пролазницима и познаницима који испољавају читав дијапазон осјећања и моралних дилема у свијету општег расула, несреће и незадовољства.

Након што су се тешке затворске капије за њим затвориле, Каламанда на тренутак није знао на коју страну да окрене. Погледом је спазио цркву чију звоњаву је годинама слушао и која су била његова једина веза са спољашњим свијетом. Сусретом са свештеником Никодимом, који се у датој парохији такође налази по казни, започиње његово казнено путовање. Јер

Затвор је понижење, права казна је повратак на слободу

– откриће му у разговору свештеник.

Сусрети обилати дијалозима и народним мудростима настављају се кроз читав први дио Каламандиног путовања у родни крај, све до сусрета са Илијом чија су се дјеца разишла по свијету и који се пита „за кога ћеш ратовати ако немаш њиве“, а што се тиче суда „да тамо шаљу да заборавиш неправду“ и поставља питање „ако суд не може утврдити куда је међа, као ће утврдити шта је злочин и ко га је починио?“.

Други дио „У загрљају смрти“ је писан као исповијест Каламанде који је земљу у коју се вратио затекао пусту; породица се распала, жена Словенка се развела, кћерка Јелена је извршила самоубиство, а њега заокупља дилема да ли ће га прогласити за кукавицу што није смогао снаге да настави живот или ће за његову смрт имати разумијевања.

Одломак у наставку бирам јер говори о тешким посљедицама рата и разочаравању у власт и вође. Говор одражава горчину и бијес према ономе што се десило током рата и како су неки лидери и политички представници оставили народ у ропству, док су сами се богатили и избјегавали казне. Он и данас одржава слику друштва у коме живимо.

Док си био у ропству, све се стрмоглавило! И држава, и црква, мој господине. Нема твојих генерала. Једни су у Хагу, други на оном свијету, трећи у мишјој рупи. Од политичара који су водили народ у рат и у рату нигдје никога. Опухани као глава маслачка. Ућуталисе као крадљивице икона. Али, неки су се снашли. Имају некакве фирме, имају новац. Ћуте и раде сој посао.
На власти су опет они исти, господине. Прерушили се у оне против којих су били. Као сто су се ови пред рат одметнули од оних и узели барјак одбране отаџбине. Главе исте, само се капе мијењају. И циљ им остао исти: отми од народа и државе. Гријех се велики чини, господине. Човјек је изгубио душу, опет ти кажем.
Гледам их кад улазе у цркву. И пред Богом су надмени и охоли. Надму се пред олтаром да би их Господ видио. Нема у њима људске скрушености. Кад човјек улази у храм, господине, видиш да ли у њему има вјере и исконске људскости. Видиш му у погледу преданост Богу. На лицу му се оцртају боре људске патње и спремности на кајање, а тијело му се у грчу смањи и преда земљи. Човјек у храму се смањи показујући јеру у Бога и своју спремност на жртвовање. Све мање видим ту спремност. Човјек се у својој похлепи затрпао иметком па мисли да му Бог није потребан.
Овај рат је био човјеков велики пад, господине.
Скинуо је са њега сотонин плашт и оголио његову душу.
Тешко се се човјеку усправити из блата у које је загазио и у коме се још ваља. У човјеку су три човјека: један је онај какав би желио бити, други је онај какав мисли да јесте, трећи је онај какав стварно јесте. Тог трећег човјек не познаје. Рат је сваком показао тог трећег, господине. И теби је показао! Није то лако рећи човјеку у лице, али морао сам. Опрости ми! И мени је показао!
И ја сам видио колико сам нишчи. Кајем се, господине.
Свјетлост ове свијеће свједок је моје патње.

Сачекао сам наставак како бих дао свој коначни суд о ова два Перићева дјела. Иако романи генерално нису мој први избор за читање, могу рећи да сам уживао у њима, и да сам већим дијелом губио осјећај да читам роман. Толико опипљиве истине, истините судбине и народне мудрости тешко је наћи у мањем паковању од овога.