Младен Милетић
Покретањем интернет странице о Чечави сам желио сачувати и сјећање на мог брата Младена, војника који је изгубио жиот бранећи огњиште у протеклом рату. Отишао је од куће не вративши се до данас. Волио је Чечаву, не пчива у њој. Нека га се сјећа овај портал.
– Слободан Милетић, 2006. година
Младен Милетић је рођен 14. марта 1973. године у Теслићу. Био је друго дијете – прво у новој кући коју су у засеоку Савковићи саградили отац Лексо и мајка Милена на Милетића земљи. Основну школу је похађао у Чечави у периоду од 1980. до 1987. године. Средњу аутомеханичарску у Теслићу од 1987. до 1990. године. Био је врлодобар ђак, волио је борилачке спортове и ријеку Укрину. Послије завршетка школовања накратко одлази у Београд да ради као аутомеханичар а од прве плате мајци доноси торбу пуну милошта.
Упоредо са ближењем његове обавезе служења редовног војног рока, почињу и немири на просторима тадашње Југославије. За разлику од старијег брата Срђана, који је на служење војног рока годину раније испраћен са шатором и музиком, Младен одлучује да задњу вече проведе са најбољим пријатељима кући. Ту вече се веселило, пило и пјевало до јутарњих сати, а сутрадан, у прољеће 1992., он одлази у Охрид на службовање.
Након неколико мјесеци, усљед избијања рата, војска ЈНА се повлачи из Македоније а Младен доспијева у новоформирани Други крајишки корпус Војске Републике Српске, у 2. батаљон војне полиције, противтерористички вод.
Други крајишки корпус је био један од седам корпуса Војске Републике Српске током рата у Босни. Основан је одлуком Главног штаба ВРС 19. маја 1992. године. Зона коју је корпус бранио је обухватала 16 западнокрајишких општина Републике Српске. Око 2.000 бораца овога корпуса је током рата погинуло.
Када му је у марту 1992. године у Словенији на радном мјесту страдао отац, Младен је био у Бугојну. Рат је већ увелико буктио а линије комуникације прекинуте тако да је остао необавијештен о очевој сахрани. Након неколико дана успио је доћи кући а видјевши га мајка је зајецала “Сине, остадошмо без оца” на шта јој је он мирно одговорио “Мајко не плачи, данас многа дјеца остају без својих очева”.
Младен је погинуо у мјесту Гарачки Подови 15. августа 1992. године. Тог дана његова јединица, која је била стационирана у Титовој вили „Горица” у Бугојну, је кренула у извиђање терена према падинама Стожера изнад Бугојна, гдје убрзо упала у засједу. У првој размјени ватре тешко је рањен војник Ђумић (Милана) Вјекослав, Младен је пришао и са саборцем почео извлачење Ђумића да би и он био погођен. Остао је на мјесту мртав. Ђумић је извучен из засједе али је од задобијених рана убрзо преминуо. Младен је остао лежати, ватра је захватила подручје а јединица се повукла.
Акција извлачења тијела није организована, његови посмртни остаци до данас нису пронађени. У тренутку страдања имао је 19 година. Није бирао рат. Рат је изабрао њега. Живио је за своју земљу и пријатеље, за њих живот дао.