Младен Милетић
Покретањем интернет странице о Чечави сам желио сачувати и сјећање на мог брата Младена, војника који је изгубио жиот бранећи огњиште у протеклом рату. Отишао је од куће не вративши се до данас. Волио је Чечаву, не пчива у њој. Нека га се сјећа овај портал.
– Слободан Милетић, 2006. година
Младен Милетић (1973–1992)
Младен Милетић је рођен 14. марта 1973. године у Теслићу. Био је друго дијете – прво у новој кући коју су у засеоку Савковићи саградили отац Лексо и мајка Милена на Милетића земљи. Основну школу је похађао у Чечави у периоду од 1980. до 1987. године. Средњу аутомеханичарску у Теслићу од 1987. до 1990. године. Био је врлодобар ђак, волио је борилачке спортове и ријеку Укрину. Послије завршетка школовања накратко одлази у Београд да ради као аутомеханичар а од прве плате мајци доноси торбу пуну милошта.
Упоредо са ближењем његове обавезе служења редовног војног рока, почињу и немири на просторима тадашње Југославије. За разлику од старијег брата Срђана, који је на служење војног рока годину раније испраћен са шатором и музиком, Младен одлучује да задњу вече проведе са најбољим пријатељима кући. Веселило се, пјевало и пило до зоре – а сутрадан, у прољеће 1992. године, кренуо је у војску, у Охрид.
Убрзо по избијању рата, јединице ЈНА повлаче се из Македоније, а Младен доспијева у новоформирани Други крајишки корпус Војске Републике Српске, у 2. батаљон војне полиције, противтерористички вод.
Корпус је основан 19. маја 1992. године, а зона коју је бранио обухватала је 16 западнокрајишких општина. У његовим редовима током рата погинуло је више од 2.000 бораца.
Када му је у марту 1992. године у Словенији на радном мјесту страдао отац, Младен је био у Бугојну. Рат је већ буктио, комуникације су биле прекинуте и није ни сазнао за очеву сахрану. Када је најзад успио стићи кући, мајка га је дочекала сузама и ријечима:
„Сине, остадосмо без оца.“
Младен јој је мирно одговорио:
„Мајко, не плачи. Данас многа дјеца остају без својих очева.“
Посљедњи дани
Младен је погинуо 15. августа 1992. године у мјесту Гарачки Подови, изнад Бугојна. Његова јединица, стационирана у Титовој вили „Горица“, тог дана је кренула у извиђање терена према падинама Стожера.
У првој размјени ватре тешко је рањен војник Вјекослав Ђумић. Младен је пришао да га извуче, подигао га и понео према заклону, али је у том покушају погођен и остао на мјесту.
Ђумић је убрзо подлегао ранама. Младеново тијело није извучено – подручје је захватила ватра, а јединица се морала повући. Од тог дана, његов гроб је непознат, али његово име живи међу саборцима и у сваком запису сјећања.
Акција извлачења тијела није организована, његови посмртни остаци до данас нису пронађени. У тренутку страдања имао је 19 година. Није бирао рат. Рат је изабрао њега. Живио је за своју земљу и пријатеље, и за њих живот дао.
Насљеђе
Младеновим одласком моја породица је изгубила сина, брата и ослонац.
Покретањем овог портала желио сам да његово име не остане у тишини, него да живи у ономе што је и он волио – у људима, причама и мјесту у коме је стасао а не почива.
Ова страница није настала из амбиције, него из сјећања. Из бола, али и из одговорности да се не заборави.
То што је овај портал настао из сјећања, из жртве и боли, управо му даје морални кредибилитет – нешто што се не може купити ни утицајем, ни партијом, ни новцем.