Куће и зграде у Чечави

Најстарије куће које се памте биле су брвнаре, срезиване од храстових балвана са високим кровом на двије воде, покриване цијепаном храстовом даском званом шиндра. Њих су замијениле ригловане куће са конструкцијом од тесане дрвене грађе. Градиле су се тако што се на чврст темељ (обично камен) наносили посјеци-четвртасто отесан храстов балван. На њих су се уграђивали вертикални, такође тесани, стубови звани дирјеци. Број дирјека зависио је од величине куће. На дирјеке су уграђиване вјенчанице. Тако је костур куће био је чврсто везан. По вјенчаницама су се стављале греде на које је ишла кровна конструкција од рогова. Преко рогова су хоризонтално ишле живоке и по њима даска звана шиндра. На крову се остављао отвор за дим звани баца. Између дирјека стављао се налог од тесане даске.

Куће су се обично дијелиле по пола на двије просторије. У једној је било огњиште, а у угловима слама на којој су спавала дјеца и она се звала кућа, а у другој су спавали муж и жена и она се звала соба.

Пред Други светски рат, а посебно послије рата, почињу да се граде зидане куће. Прву зидану кућу саградио је Богдан Станковић. Материјал за градњу припремао се у близини градилишта. Прво би се кувала цигла тако што би се ручно мијесила земља и у дрвеним калупима обликовала цигла, која се затим сушила и послије сушења пекла у цигланама. Циглане су правили посебни мајстори. Цигла се слагала тако да су се у доњем дијелу остављали отвори за ложење (обично два или три). Кад се циглана „озида“ и облијепи блатом приступа се непрекидном ложењу три дана. Тако се цигла испече.

Креч за зидање добијао се печењем камена кречњака у кречанама. Кречане су се градиле тако што се закопа земља у кругу пречника око три метра и на том мјесту удари плетер у који се набија земља у висини око два метра. У шупљину се слаже претходно одабран камен кречњак, али тако што се кроз средину доњег дијела остави отвор за ложење ватре.

Када се камен сложи по њему се такође набије слој земље. Ватра се ложи три дана, затим се креча-на хлади, а ложиште се затрпа земљом. Када се печени камен извади у земљи се ископа рупа величине 2×2m и дубине око метар, у коју се сипа вода и у воду убацује печени кречњак. Тако се добија гашени креч који може да стоји десетине година и користи се по потреби.

За кровне конструкције кућа и за друге зграде такође се припремала резана грађа (вјенчанице, рогови, летве, даске и остало). За резање су се правили такозвани терзијани на којима су тројица људи са тестером званом „успињача“ резали обловину. Терзијан се прави обично тако што се на два јака стуба или између два рачваста стабла стављао дебео и чврст комад дрвета на који су са земље паралелно стављане двије јаке дрвене греде по којима се дотурао балван на одређену висину од земље. Прије дизања на терзијан балван се отесао са једне стране, а затим размјерио, тако да се скину окорци. Потом се вршило окончавање према потребној дебљини резања. Окончавање је рађено тако што се комад дебље шпаге, дужине веће од балвана, потапао у размућену чађ и онда затезао по клади. Када се затегне и причврсти на два краја, повуче се нагоре и шпага остави траг којим се реже.

Резала су обично тројица момака, од којих је један ходао по клади извлачећи тестеру горе. Двојица су била испод кладе и они су заједно вукли тестеру надоље. Тако се резало по цијели дан и данима. Посебно вјешти у резању били су Новак и Спасоје Тешић и Живко Ђекић.

Свака домаћинска кућа имала је у околини више дрвених помоћних зграда: кијер, амбар. мљечар, качару, шталу, свињац, кокошињац и собицу за сушење шљива. У кијеру су спавала одрасла деца или ожењени синови. Мљечар је био спремиште за намирнице (сир, млијеко, сурутка). У амбару се чувало жито, а у качари спремао ћоп (ком) и пекла ракија. Собицу за сушење воћа имала су само угле-днија домаћинства. Биле су то зградице величине 2×3 метра, ригловане и облијепљене иловачом около и изнутра. На земљи се кроз средину цијелом дужином од земљаних лончића и иловаче помијешане са зобаном пљевом гради-ло ложиште звано фуруна. Изнад ложишта на око 50cm уграђивали су се водоравно попречни сргови, преко којих су се на правилном растојању постављале љесе (обично четири). Љесе су имале дрвени рам са дном од љесковог прућа. Сушење воћа трајало је један ред (24 сата). На љесе се наспу шљиве или изрезане јабуке и крушке и са чела затвори посебно направљеним даскама. Најбрже се суше прва и четврта љеса, па се у току сушења љесе мијењају.

Данас Чечавци граде велике куће без препознатљивог градитељског стила. Сеоски мајстори, који су искуства стицали по градилиштима Хрватске и Словеније, унијели су у градњу много шаренила: користе се различити материјали и мијешају приморски и континентални стилови. У очи падају огромне терасе на готово свим кућама. На њих никада нико не излази и оне су овдје само естетски детаљ.

Чечавци који годинама раде у иностранству изградили су огромне куће по пројектима виђеним у далеком свијету. Оне су неискоришћене и махом празне. Сељани граде скромније зидане куће са бетонираним подрумима и поткровљима. Кровови су на „двије воде“ а за покривање се користи углавном цријеп. Куће се редовно около малтеришу и фасадирају.

Из књиге ”Чечава – село у Републици Српској” аутора Бранка Перића.