Забиљешке о животу и страдању трговца Василија Васе Ивановића, добротвора из Добоја

Пише Дамир Кљајић, Глас Српске 19.11.2023.

Међу најугледнијим Добојлијама с краја 19. и почетка 20. вијека био је и чувени трговац Василије Васо Ивановић (1870-1915), човјек чије се име, као великог добротвора црквено-школске општине Добој помиње и данас на свакој литургији у добојској старој цркви, на проскомидији.

Васо Ивановић оставио је неизбрисив траг активно радећи на унапређењу цркве, подизању нове школе и читаонице, а био је и велики приложник за бројне културне догађаје тог времена. Нажалост, није га заобишло страдање, као ни многобројне друге Србе на почетку Првог свјетског рата.

Данас о Васи Ивановићу постоји тек покоја забиљешка, махом у часописима и документима из тог периода.

Поријекло 

Васини Ивановићи, са крсном славом Никољдан, према османским дефтерима, живјели су у селу Чечава, а Васини родитељи, Илија (1834-1897) и Митра (1835-1905) у другој половини 19. вијека доселили су се у село Витковци код Тешња.

Њихов старији син Васо први је напустио очев дом, а млађи Марко остао је да живи на очевом селишту, али се млад упокојио, оставши иза себе синове Симеуна и Илију. Браћа су имала и сестре Алексију и Јовану. 

Васо се око 1895. године оженио Даринком Спасојевић (1875-1921), ћерком трговца Ђорђе Спасојевића (р. 1840) из Тешња. Спасојевићи су се крајем 19. вијека преселили у Добој. Даринка и Васо добили су сина Богдана 1895. године.

Васо се послије 1890. године доселио у Добој који је у то вријеме био град у успону када је ријеч о привреди, али и културном и друштвеном животу. Заједно са својим ортаком Симом Танасићем, како је остало записано у “Bosnischer Bote” (Босанском гласнику), регистровао је 1893. године радњу “Танасић – Ивановић”. Трговина се налазила испод тврђаве, у главној улици у Добоју, а у њој су, како је забиљежио Небојша Мићић из Архива РС у Добоју, продавали гвожђе, стакло, порцелан, емајлирано посуђе, намјештај, лампе и мјешовиту робу. Касније је 1904. године, према биљешкама из гласника “Боснисцхер Боте”, Васо самостално регистровао трговину, а налазила се у приземљу двоспратног објекта. Са једне старе разгледнице, са почетка 20 вијека, сазнајемо да се иза улаза у радњу налазио велики ћирилички натпис “Васо Ивановић”.

Друштвени прегалац

Из забиљешки чувеног проте Љубомира Дучића из Добоја сазнајемо да је Васо Ивановић одмах по досељавању у Добој био активан члан црквено-школске општине у Добоју, али и борац за црквено-школску аутономију Срба.

– Општина је у свом црквеном и школском раду наилазила на многе тешкоће, а нарочито новчане. Ипак, она је кроз све то вријеме била врло активна. Њу није мимоишла ни аутономна борба у којој узимају живог учешћа: свештеник Врањешевић, Игњат Трифковић, Симо Танасић и Васо Ивановић. Они одлазе као депутати црквене и школске општине добојске у Сарајево и у Беч – записао је Дучић.

Он у својим забиљешкама наводи да је Васо био предсједник црквено-школске општине Добој у периоду од 1902. до 1908. године. Залагањима Ивановића, Трифковића, Танасића и свештеника Михајла Васића 1903. године подигнута је и нова школска зграда, одмах поред цркве.

Васо је издашно помагао српску школу, српску народну читаоницу отворену 1906. године и цркву у Добоју. За школски фонд у Добоју 1897. године је, према подацима из Љетописа српске основне школе у Добоју, приложио 200 форинти.

У Босанско-херцеговачком источнику остало је записано да је често даривао новац и за разне културне и просвјетне догађаје у другим мјестима крајем 19. и почетком 20. вијека, као на примјер за Светосавску прославу, са бесједом и забавом, у корист српске школе и сиромашних ђака у селу Чечава 1893. године, забаву друштва “Слога” у Сарајеву 1896. године, Светосавску бесједу у Чечави 1897. године, Светосавску забаву у Чечави у корист српске школе 1900. године, за друштво “Просвјета” из Сарајева… Новац је приложио на забави црквено-школске општине у Тешњу 1904. године.

Излажење и рад угледног српског часописа “Босанска вила” у то вријеме подржавао је већи број “сакупљача” који су у својим срединама сакупљали прилоге и слали у Сарајево да би новине редовно могле да излазе. Управо је Васо Ивановић био “сакупљач” за часопис из Добоја.

Страдање

На почетку Првог свјетског рата, према наводима у књизи “Споменица 1915-1916”, Васо је одведен у таоце, а био је притвору у добојској жељезничкој станици. Католички свештеник Петар Ајвазовић оставио је вриједну биљешку о Васи у којој наводи да му је писао, на цедуљи, и послао у коверти молбу: “Оче Перо, кумим те Богом, избави ме!” Свештеник му је одговорио: “Одмах ћу се заузети. Стрпи се, драги Васо, и тјеши се оном: свака сила за времена.” Порука свештеника Петра стигла је до представника затвора, а свештеник је послан на Војни суд у Тузлу, гдје му је суђено због преписке са Васом, али је ослобођен оптужби. Суђењу је присуствовала и Васина жена.

Васо се у притвору упокојио 1. јуна 1915. године. Сахрањен је на градском гробљу Баре. Његов надгробни споменик, као и споменици десетак Срба из Добоја, били су порушени и поломљени, а гробови оскрнављени у прољеће 1989. године, према писању новина “Глас комуна”.

Син Богдан

И Васин син Богдан, у току Првог свјетског рата, ухапшен је и отпремљен у казамат у Арад, у Румунију, али је успио да преживи и врати се кући.

У периоду између два свјетска рата, према забиљешкама Новака и Душана Паравца из Добоја, Богдан је био наставник физичког васпитања у Добоју – радио је и у Грађанској школи и био је активни члан Соколског друштва. Дуго година је обављао дужност секретара и старјешине друштва. Као гимнастичар изводио је разне егзибиције, а као стручни учитељ многих сокола био је узор соколског нараштаја.

Бавио се и сликарством, а израдио је насловну страну књиге “Споменица 1915-1916”, која је посвећена жртвама логора у Добоју из Првог свјетског рата. Убијен је 1941. године у Загребу, а о околностима његове смрти ништа се не зна. Од личних предмета наставника Богдана, према ријечима библиотекара Народне библиотеке Добој Драгана Мићића, сачувани су чланска карта Аеро-клуба “Наша крила” из Добоја и књига “Биједни људи”.

Честитка

У “Босанској вили” 1897. године објављена је Васина честитка власнику и уреднику “Босанске виле”, Николи Кашиковићу – Сарајлији, који је 1897. године добио царско одличје од султана Абдула Хамида Хана II: “Да бих ти и ја, као један од многих твојих поштовалаца и пријатеља, редао овдје разне жеље приликом високог ти одликовања, мислим да није нужно, јер све то остали рекоше. Али свакако не могу пропустити, а да ти од свег срца не кликнем: нека те Бог поживи на дику и понос српског рода!”

Рођак Мико

Почетком 20. вијека, према црквеним забиљешкама парохије Церовица, код Васе је у Добоју становала и његова мајка Митра, те, према забиљешкама хроничара Бранка Перића и рођак Михајло – Мика Мајсторовић (1891-1985) из Чечаве. Мика је од Ивановића завршио основну школу и трговачки занат, а касније је био оснивач соколског друштва у Теслићу и Чечави, те трговац и чувени свјетски путник.

Из грунтовнице

Васо Ивановић купио је кућу са окућницом у Каранфил махали (Циганлуку) од Карла Шлупека (Karlo Schlupeck) 1899. године. Касније је купио, 1905. године, кућу са ораницом и виноградом од Ларисе Вићенце (Larise Vincenza) из Горице за 1.200 круна и 1908. године кућу са окућницом у Каранфил махали од Шаћира Хајрулаховића.

Његову имовину, 1917. године, наслиједили су супруга Даринка и син Богдан. Двије куће Ивановића у Каранфил махали, 1920. године, прелазе у власништво Јоке, супруге покојног Саве Дракулића.