Бачена бомба на имање, институције пребацују одговорност, истрага изостала

У непосредној близини породичне куће у Чечави, у корито испред врата штале, у новогодишњој ноћи бачена је ручна бомба. У тренутку бацања, у штали се налазио већи број оваца, док су у кући били чланови породице, међу којима и дјеца.

Породица је бомбу уочила у јутарњим часовима, а један од укућана, несвјестан озбиљности опасности, узео је бомбу у руке и премјестио је у помоћни објекат, након чега је позвана полиција.

Полицијски службеници су изашли на лице мјеста, обезбиједили простор око објекта у који је експлозивна направа премјештена, али није извршен увиђај, нити су предузете истражне радње у циљу утврђивања ко је и са којом намјером бацио експлозивну направу.

Посебно забрињава чињеница да је накнадно, на мјесту гдје је бомба бачена, пронађена такозвана „кашика“, односно сигурносни дио ручне бомбе, што јасно указује да је експлозивна направа бачена са намјером да експлодира. Упркос томе, полиција није изашла на мјесто бацања, нити је извршила увиђај на лицу мјеста гдје је пронађен дио бомбе.

Редакција портала упутила је новинарски упит Полицијској управи Добој са пет конкретних питања која се односе на покретање истраге, извршење увиђаја, надлежности и одговорност у случају одлагања интервенције.

У писаном одговору Полицијске управе Добој, наведено је да је Полицијској станици Теслић 1. јануара 2026. године у 08.55 часова пријављено да је у близини породичне куће у мјесту Чечава пронађена неексплодирана минско-експлозивна направа, да је лице мјеста обезбијеђено од стране полицијских службеника и да је истог дана о свему обавијештена Цивилна заштита града Теслића .

Међутим, у одговору није наведено да ли је у овом случају покренута било каква истрага, да ли је извршен увиђај на мјесту бацања експлозивне направе, нити ко сноси одговорност уколико би, усљед одлагања интервенције, дошло до несреће са трагичним посљедицама. За сва остала питања редакција је упућена да се обрати Цивилној заштити.

Истовремено, из Цивилне заштите породици је, према њиховим наводима, речено да је њихова улога искључиво административна, односно да могу само упутити захтјев деминерским тимовима у Добоју, без јасне информације да ли је тај захтјев већ послат. Такође је наведено да деминери не излазе одмах на сваки појединачни случај, већ када се „скупи више интервенција“, уз образложење да је у току празнични период и да је рад институција успорен.

У разговору са деминерима, до којег је редакција дошла незваничним путем, истакнуто је да је изузетно риједак случај да ручна бомба не експлодира након бацања, те да се у овом случају ради о пукој срећи. Према њиховим ријечима, исход је могао бити трагичан по људе, животиње и имовину.

У неформалним разговорима са појединим службеним лицима, истакнуто је да је поступање у овом случају морало бити опсежније и темељније, те да околности догађаја указују на потребу за пуним истражним радњама.

Овако се отварају озбиљна питања о функционисању система безбједности и заштите грађана. Присуство неактивиране експлозивне направе у насељеном мјесту, у непосредној близини кућа, дјеце и животиња, не може се третирати као технички или секундарни проблем, нити се одговорност може пребацивати са институције на институцију.

За домаћине на чијем је имању бачена бомба, овај случај не представља само пропуст институција, већ поруку да су препуштени сами себи. Док експлозивна направа није изузета, док истрага није покренута и док нико не преузима одговорност, поставља се питање: да ли породица треба да живи у сталном страху да ће се намјера која је већ једном постојала — поновити?