Промјеном власника и незнатним реновирањем данас центру ради маркет који је добро опремљен, реновиран и који полако враћа старе купце. Маркет је доживио обнову након промјене власника гдје је Промтес продат Натура Вити из Блатнице. Нови власник је инвестирао и опремио старе Промтес маркете широм општине.
„Svako jutro se budimo, idemo u školu, na posao, vraćamo se, ručamo, učimo, kuvamo, idemo u krevet i opet iz početka. Dali smo zaslužili ovakav život ili on može biti ljepši, sretniji… dopustite da Vam pomognemo“
Upravo ovako počinje tekst jedne od brošura koju po gradovima, lijepo obučeni i ljubazni ljudi dijele djeci i omladini. Ne, ne dijele oni njima savjete kako uspjeti u životu i sutra postati čovjek- naprotiv, navode ih u jednu od sekti zvanu „Jehovi Svjedoci“
To je samo jedna od mnogih klopki koje na svakom uglu vrebaju djecu i omladinu širom naše države.
Postali smo narod koji brine samo o materijalnim stvarima. U toj brizi zaboravljamo sve drugo, mnogo važnije od materijalnoga. Sve nam je dobro dok se loše dešava drugima, čak nam to i ne smeta, prihvatamo narkomane, homosekualce, nasilnike i druge, ma svi su oni dobri dok nisu u našoj kući.
Da li smo kada pitali one kojima se loše već desilo, da li su ga htjeli, da li su znali da će ga imati? Ako budemo pitali ne zaboravimo da pitatamo da li je kasno kada se desi!
Ovo pišem jer mi je žao kada odem vikendom u Čečavu i pogledam prazna igrališta bez djece, ptičija gnijezda na drveću, nedirnute žestikove štapove, neobrane lješnjake i snijeg bez prtine i dječijih stopa u njemu.
Ljudi odlaze sada kao i prije, ali mislim da nismo primijetili jednu razliku.
Ljudi su nekada odlazili da bi zaradili i donijeli nešto u svoj zavičaj, napravili kuću, obezbijedili sebi nešto i vratili se da dočekaju sudnji dan na svom ognjištu. Lijepo je to rekao i autor na početku knjige o Čečavi.
Ono što nam je oku promaklo jeste da ljudi zadnjih godina prodaju svoju imovinu na selu, gase vjekovnu vatru na svojim ognjištima i odlaze zauvijek sa utrtih puteva i staza.
Ne znamo da je odrasti pecajući kraj Ukrine ribe Jošavke i Krke, loveći vrane lukom i strijelom, praviti praćke i kolaljke. Nositi čizme 5 brojeva veće, kupiti sijeno, jesti prljavim rukama, cijepati drva i buditi se kraj šporeta i slušati vatru kako pucketa čast koju rijetki imaju u svom životu.
Da li je otići u grad bliže trgovini i doktoru dovoljan razlg da odemo? Jesmo li sretniji gledati djecu kako provode sate uz televizor i jedu slatkiše? Može li ijedan stan na drugom ili petom spratu zamijeniti dvorište sa jabukama koje cvatu u proljeće?
I zadnje pitanje, želimo li da nam djeca „dopuste da im pokažu sreću“?
Јуче су се у Чечави на пријевременим изборима ломила копља око избора предсједника Републике Српске. Трка је била на све стране, сви у групицама, на „сигурним“ удаљеностима једни од других, размјењивали су ставове везане за изборе и навијали за своје кандидате.
Дизање устанка у Чечави 1941. године, према свједочењу учесника, ишло је доста тешко. Као први устаници наводе се Новак Продић, Васо Горичанац, Богдан Антић, Милан Цвијић и Славко Томић. Ова група Чечаваца придружила се групи наоружаних људи из Прибинића које су предводили Урош Буштрумић, Теодор Арсенић и Ђорђе Миладић и формирала логор у засеоку Цвијићи. Са још двије групе наоружаних устаника (теслићка и бањалучка) одлучено је да се народ Чечаве и околних села сазове на скуп на коме ће се позвати на устанак. Скуп је заказан за 20. август на Лучицама. Вође устаничких група нису успјеле организовати окупљени народ. Инсистирање на договору о организацији и предузимању оружаних напада завршило се расулом.
За Чечаву и данас неки кажу да је четнички крај. Многи сматрају да због тога село није напредовало и да је заостајало у развоју. Ни једна ни друга прича немају много основа. Нити је Чечава имала већу ни бољу четничку војску од околних села, нити су се друга српска села брже и боље развијала.
Danas je u Čečavi bio jedan odo onih dana kad je svi vole, ljube, maze itd. Danas su tri stranke održale svoje predizborne tribine u našem selu. Svi su pričali istu priču, već dobro poznatu našem narodu. A narod – ko narod, skupio se u ledenoj prostoriji mjesne zajednice i budno pratio govore "sveznajućih" političara.
Ne zaboravite "opširnije" pročitati!
Манастир Липље налази се са сјеверне стране планине Борје. На око двадесет километара од Теслица на путу који води преко Котор Вароса за Бањалуку одваја се макадамски пут. Овим путем се послије десет километара стизе до древног српског манастира, по предању задузбине Немањица. Манастир је смјестен у истоименом селу на усцу потока Млијецнице у ријеку Бистрицу.