Нико Липовчић, Свето Липић, Неђо Јовић, Милан Васић, Миливој Томић, Драган Девић. Милош Петковић, Симо Петковић, Драго Милашиновић, Нинко Недић, Драгић Јовић, Марко Симеунчевић, Миливој Марковић, Милован Ђуричић, Душко Ђукановић, Велизар Ђукић, Жарко Дењиз. У позадини наставник Цигић
Док управа нашег фудбалског клуба који име села успјешно проноси великим дијелом Републике Српске, у недостатку домаћих играча мора да се ослања на фудбалере из других средина, подсјетимо се на вријеме кад је село било пуно дјеце да се могло комплетирати двије или три екипе у сваком засеоку. На фотографији можемо да видимо једну од екипа из засеока Гај. Година је 1978.
На фотографији стоје: Милорад Пепић, Стјепан Пепић, Драган Недић и Нинко Недић;
Чуче: Душан Пепић, Мирко Миловановић и Зоран Томић.
Фотографисао Мирко Васиљевић
Завршни дио серијала о Мири Јотановић доноси догађаје који су обиљежили крај њеног кратког, али изузетно храброг живота. Од Крњина до Корићана, од пуча и заробљавања до рада у болници — ово је прича о младој дјевојци која је своју младост посветила другима, а чија је породица због тога поднијела највећу жртву.
Након првих корака у револуционарном покрету, Мира Јотановић постаје једна од најистакнутијих омладинских активисткиња у теслићком крају. Њен рад у СКОЈ-у, смиреност, увјерљивост и способност да ослушне људе довели су до тога да се о њој говори не само у Чечави, већ и у Растуши, Укрници и ширем добојско-теслићком подручју. Овим почиње период њеног најинтензивнијег политичког дјеловања, уочи устанка који ће захватити читав крај.
Приче о женама које су своје знање и младост положиле за слободу ријетко су сачуване у живом сјећању. Једна од њих била је и учитељица Мира Јотановић из Чечаве — млада, образована и одлучна дјевојка која је у годинама рата свој живот посветила идејама слободе и једнакости. Њена прича почиње прије устанка, у школским данима и првим корацима револуционарног рада.
Фотографија је настала 1946. године.
Два датума, једна бригада: Шта се обиљежава на Дан теслићких српских бригада?
У ноћи са 10. на 11. септембар 1995. године, НАТО авијација је бомбардовала породичне куће у Горњој Радњи — без икаквих војних објеката у близини. Погинули су цивили, међу њима и ратни инвалид Здравко Горановић и његов отац Алекса.
Само неколико дана раније, 7. септембра, у НАТО нападу на комуникациони торањ на Озрену погинуло је пет везиста Војске Републике Српске. Међу њима и Жељко Лукић из Чечаве.