Завршни дио серијала о Мири Јотановић доноси догађаје који су обиљежили крај њеног кратког, али изузетно храброг живота. Од Крњина до Корићана, од пуча и заробљавања до рада у болници — ово је прича о младој дјевојци која је своју младост посветила другима, а чија је породица због тога поднијела највећу жртву.
Након првих корака у револуционарном покрету, Мира Јотановић постаје једна од најистакнутијих омладинских активисткиња у теслићком крају. Њен рад у СКОЈ-у, смиреност, увјерљивост и способност да ослушне људе довели су до тога да се о њој говори не само у Чечави, већ и у Растуши, Укрници и ширем добојско-теслићком подручју. Овим почиње период њеног најинтензивнијег политичког дјеловања, уочи устанка који ће захватити читав крај.
Приче о женама које су своје знање и младост положиле за слободу ријетко су сачуване у живом сјећању. Једна од њих била је и учитељица Мира Јотановић из Чечаве — млада, образована и одлучна дјевојка која је у годинама рата свој живот посветила идејама слободе и једнакости. Њена прича почиње прије устанка, у школским данима и првим корацима револуционарног рада.
Фотографија је настала 1946. године.
Два датума, једна бригада: Шта се обиљежава на Дан теслићких српских бригада?
У ноћи са 10. на 11. септембар 1995. године, НАТО авијација је бомбардовала породичне куће у Горњој Радњи — без икаквих војних објеката у близини. Погинули су цивили, међу њима и ратни инвалид Здравко Горановић и његов отац Алекса.
Само неколико дана раније, 7. септембра, у НАТО нападу на комуникациони торањ на Озрену погинуло је пет везиста Војске Републике Српске. Међу њима и Жељко Лукић из Чечаве.
У гробљу поред цркве у Горњој Чечави налази се занимљив споменик. Ријеч је о каменом крсту на коме пише: “Овде почива у миру Божјем Софија Симић.” Софија је рођена 1888. године, а умрла 3. марта 1914. године, што значи да је у тренутку смрти имала само 26 година. Према доступним информацијама, била је кћерка Ђорђе и сестра попа Стојана Станковића из чувене породице Станковића.
Приликом пописа у насељеном мјесту Растуша евидентирано је 29 кућа са укупно 120 мушких становника. Од тог броја, половина су били одрасли, а пописано је и 13 умрлих. Анализом података може се претпоставити да је попис обухватио шири временски период, од 1851. до почетка 1855. године. Просјечна старост живих је била око 22, а умрлих око 36 година. Ако у ове податке уврстимо и приближан број женске популације, долазимо до закључка да је средином 19. вијека Растуша имала око 200 становника.