У гробљу поред цркве у Горњој Чечави налази се занимљив споменик. Ријеч је о каменом крсту на коме пише: “Овде почива у миру Божјем Софија Симић.” Софија је рођена 1888. године, а умрла 3. марта 1914. године, што значи да је у тренутку смрти имала само 26 година. Према доступним информацијама, била је кћерка Ђорђе и сестра попа Стојана Станковића из чувене породице Станковића.
Приликом пописа у насељеном мјесту Растуша евидентирано је 29 кућа са укупно 120 мушких становника. Од тог броја, половина су били одрасли, а пописано је и 13 умрлих. Анализом података може се претпоставити да је попис обухватио шири временски период, од 1851. до почетка 1855. године. Просјечна старост живих је била око 22, а умрлих око 36 година. Ако у ове податке уврстимо и приближан број женске популације, долазимо до закључка да је средином 19. вијека Растуша имала око 200 становника.
Међу најугледнијим Добојлијама с краја 19. и почетка 20. вијека био је и чувени трговац Василије Васо Ивановић (1870-1915), човјек чије се име, као великог добротвора црквено-школске општине Добој помиње и данас на свакој литургији у добојској старој цркви, на проскомидији.
У Чечави, недалеко од садашњег храма и на граници засеока Локве и Речани, налази се локалитет Црквине. По народном предању овдје је некада стајала црква. Иако писани историјски подаци о томе не постоје и археолошка истраживања никад нису обављена, одређени налази предмета указују на то да су на том локалитету у прошлости вршени одређени вјерски обреди. Шта је сачувано од предања и који материјални докази постоје, као и о којим остацима би могло бити ријечи, представљамо у идућим редовима.
Ненад Дујић нам је испричао како би Брко у шубари могао бити Стојан Вишњић звани Планинац. Присјетио се како је као дијете чуо, а каже, и новине су тада писале, како је Планинац ухватио лисицу, ставио јој овчије звоно око врата те пустио на слободу. Лисица је тако ходала по шуми и звонила, а шумар мјесец дана презао за звоњавом неби ли установио ко пушта стоку у државну шуму. На крају, лисица је долијала у Дервенти, километрима далеко од Чечаве. Дујић тврди да би тај догађај, која се и данас памти и препричава, могао чак бити истинит, те наводи да Планинац има сина Филипа који данас живи на релацији Словенија – Чечава.
У наставку доносимо препис из три броја часописа „Босанско-херцеговачке новине“, број. 33 и 35 из 1878. године, и број 122 из октобра 1879. године, штампаним у Сарајеву. Текстови се односе на кризу у Босни и помоћ која је прикупљена у неким дијеловима земље, укључујући Чечаву.