Село Растушa – цртице из прошлости 1: Трагови у времену

Серијал „Село Растушa – цртице из прошлости”, који ће изаћи у неколико наставака, представља покушај да се прикупи и отргне од заборава што више података о овом селу. Овако богато штиво не би био могућe без несебичне помоћи многих Растушана који нису штедјели вријеме и труд да се распитају, фотографишу и доставе драгоцјене информације. Овом приликом им се од срца захваљујем.

О Хрстушу, односно Растуши, сусједном селу чију границу са Чечавом је живописно исцртала ријека Укрина, нисмо имали прилике до сада обимно писати. Позната по пећини, брдима Соколини и Хрњином брду, некада богатој храстовој шуми и историји која сеже кратко и брзо пада у заборав, Растуша попут свих околних села није одољела послијератној пандемији пустоши и нестајања. Данас у њој живи око 700 становника, приближно колико је имала почетком 20. вијека и дупло мање него 1981. године. Село чине засеоци Ријека, Горња Паланка, Шљиве, Илинчићи, Петровићи и Растушка Ступа. Први пут се, заједно са Чечавом, спомиње 1329/30. године у Повељи бана Стјепана и брата му Владислава (Котроманићи), којом они награђују кнеза Гргура Стипановића, дајући му у баштину пет села у тадашњој области Усора.

Постоји неколико предања о поријеклу имена Растуше. По једном предању име је добила по некада богатој храстовој шуми. Часопис Развитак штампан 1940. године пише да су села Растуша и Жарковине код Тешња постали, како се у народу прича, од имена Хр’стуша и Жарка, синова кнеза Гргура Стипановића.

Али, ако би се осврнули на мало даљу историју могло би се рећи да Растуша носи име по господару североисточне Босне са Усором и Солима, око год. 1247, Ростиславу Михаиловићу, бившем чернигов.-галичком кнезу, зету угарског краља Беле.

– стоји записано у Развитку

Растуша се у Турским катастарским пописима из 16. вијека описује као махала села Доње Модриче, што је назив за Укриницу из тог периода. Село је било дио подручја Гази Хусеф-беговог вакуфа у тешањској нахији.

Село гравитира на надморској висини између 174 и 434 метра. Највиша квота је Марковића Главица, док се Соколина пење на 427 метара и Хрњино брдо на 432 метра надморске висине. Брда су са западне стране веома стрма, на моменте и вертикална. Специфична су и по изразито великим тањирастим и љевкастим вртачама и рупама, у које мјештани са приступачнијих страна ближе кућама, неријетко одлагају смеће. Примијетан је и велики број камених стијена специфичних облика. Хрњино брдо крије шест улаза у подземне отворе и лавиринте, који су већином повезани са Растушком пећином.

Експлоатација шуме у Растуши је почела пред крај Турске владавине а шумска грађа је извожена све до Аустрије. Растушки храст је коришћен за изградњу прве Босанске пруге од Бање Луке до Добрљина. Пруга у дужини од 101,6 километара пуштена у саобраћај 24. децембра 1872. године била је нормалног колосјека, изграђена као дио Цариградске магистрале која је, према плановима Турске, требала повезати Цариград са Бечом. Пруга је касније добила назив „Царска и краљевска војна жаљезница Бања Лука – Добрљин“. Осим за потребе војске, жељезница је била доступна и за цивилно становништво.

Жељезничка пруга од Теслића преко Чечаве до Тедина Хана и Кулаша, изграђена је у Првом свјетском рату, чиме су створени услови за експлоатацију шуме из атара Растуше за потребе дрвопрерађивачке индустрије у Теслићу. Ускотрачна пруга је затим из Тедина Хана водила у заселак Ријеку, недалеко од у то вријеме дућана Симеуна Симаковића, гдје су дрва била лагерована. Мјештани памте податак да је земља за изградњу те пруге уредно откуплљена од земљопосједника у ширини од дванаест метара. Упоређујући попис становништва из 1921. године у односу на попис из 1910. године, може се предпоставити да је за потребе експлоатације шуме, село насељено одређеним бројем шумских радника, који су 1921. године пописани као мјештани. Података о њиховом поријеклу и судбини за сада нема.

Са избијањем последњег рата деведесетих година прошлог вијека, село је задесило неконтролисано пустошење шуме, чиме су до тада још увијек солидни шумски ресурси потпуно исцрпљени. Да рат Растуши ништа добро није донио, свједочи масовно исељавање – егзодус становништва, претежно у земље Европске али и шире, које је почело са завршетком рата и наставља се и данас.

Највећи број исељеника данас живи у Италији, у околини Вићенце. О каквом исељавању је ријеч, најбоље говори податак да су у школској 2003/04. години у подрчну школу у Растуши уписана три ученика, а те исте године у Вићенци уписан је двадесет један ученик који је рођен у Растуши или су му родитељи из Растуше. Да бих сазнао више о овом феномену, контактирао сам Српску култрну спортску организацију „Круна” из Скиа (Вићенца). Преко чланова Удружења побројали смо породице и дошли до података да данас у околини Вићенце живи тридесет пет породица, односно 108 особа поријеклом из Растуше. Могуће је да ово није коначан податак и да нису побројани појединци чије породице се још вијек налазе у Растуши.

Растуша нешто раније

Подножје Хрњиног брда крије улаз у изванредан спелеолошки објекат – пећину, у којој су живјели далеки преци нама данас познатих животиња, док трагови живота људи и њихових сродника неандерталаца датирају из раздобља старог између 30 000 и 60 000 година. У њој су пронађени остатци пећинскг медвједа, пећинског лава и носорога. Захваљујући овим открићима, данас је могуће илустровати живот који се некада одвијао на овим просторима.

Становништво

Данас је тешко одредити број становника који је стално настањен у селу, јер многи који су на попису уписани као мјештани, живе у иностранству или оближњим градовима. Они у Растушу свраћају само повремено, за празнике и годишње одморе, обилазећи стара кућишта и викендице које још вијек стижу одржавати, док су им њиве и пашњаци одавно напуштени и изгледају аветињски.

Најранији пописи становништва датирају из периода турске владавине. Према турским пописима из 1570. године у Растуши су биле двије муслиманске и дванаест хришћанских кућа, а 1604. године двије муслиманске и четрнаест хришћанских.

Према Аустроугарским пописима, у Растуши је било:

• 1879. године – 315 становнка
• 1885. године – 361 становнка
• 1895. године – 363 становника
• 1910. године – 509 становника

Попис становништва 1921. у Краљевини СХС – 705 становника

У наставку новији пописи (извор Википедија)

Сви текстови из серијала