Један од првих и важних заната којим су се Чечавци почели бавити јесте ковачки. Први ковачи за које се зна били су самоуки. Међутим, није јасно како су и на који начин долазили до неопходног ковачког алата. Вјероватно су постојале трговачке везе са тада развијенијим насељима у околини.
Организација државне власти у Чечави почиње оснивањем Мјесног народног одбора (МНО) 1944. године. Његов предсједник био је Гавро Симеунчевић а секретар Мика Јотановић. Сједиште му је било првобитно у кући Филипа Лукића, а затим у просторијама основне школе у Горњој Чечави. 1946. године МНО се преселио у тек саграђену дрвену зграду у близини Задружног дома у Доњој Чечави. У то вријеме његов предсједник је био Мирко Петровић а секретар Бранко Симић из Осредака. Са оснивањем општине Чечава (1950) сједиште државне администрације сели се у адаптирану зграду бивше штале коју је саградила за своје потребе Сељачка радна задруга. Предсједник општине био је Стојан Пепић, а секретар Драган Продић.
Мало које братство у Чечави зна причу о својим далеким прецима. Савременици обично памте два или три кољена силазне линије и даља историја остаје обавијена велом тајне.
За претке Гачића прича се да су дошли из Херцеговине и првобитно живјели у горњем току ријеке Врбање. Новак Гачић памти приче предака да су живјели као велика породица на локалитету данашњег Крушевог Брда.
У Планама, недалеко од куће Јотановића, налази се мјесто које и данас мјештани зову Јованов гроб. На мјесту не постоји хумка ни ознака гробног мјеста. Постоји предање да је на том мјесту убијен Јован Јотановић, један од двојице браће која су из Липља дошла у Чечаву (брат Милинка) и настанили се на мјесту гдје и данас живе Јотановићи.
Максим Ђекић је био син Гојчина Томића. Родио се 1893. године. Као бистро сеоско дијете, по препоруци попа Јеврема, упућен је на школовање у Суботицу, као „Привредников“ питомац. Изабран му је обућарски занат који учи у занатској школи у Суботици. Обућарски испит полагао је у Пешти. Након тога био је калфа у Пули двије године, одакле бива позван у аустругарску војску и као обучени артиљерац упућен на Дринско ратиште. Памти се да је причао како је правио саботаже на топовима, стављајући у чауре експлозив који је потпаљивао у цијеви, због чега је под сумњом прекомандован у одјељење везе. Са Дринског фронта пребачен је на фронт у Италију где је, копајући ровове, био заробљен од Италијана. У заробљеништву је дочекао крај рата и појавио се једног дана у Чечави у необичним италијанским високим мушким чизмама које је послије тога држао на зиду куће.
Јаков Петковић се родио у Чечави 1889. Основну школу је завршио у Чечави. По препоруци попа Јеврема Станковића, као даровит ученик, одлази на школовање као „Привредник“ питомац 30. 12. 1905. године. Шегртује код Стеве Остојића, трговца мјешовите робе у Прњавору.
Српско привредно друштво „Привредник“ основао је 1897. године угледни трговачки заступник Владимир Матијевић. У сложеним економским и политичким условима друге половине 19. вијека, када је Војна граница 1881. године утопљена у цивилни дио Хрватске, Матијевић одлучује да реализује идеју стварања самосталног и независног кадра српских трговаца, занатлија и привредника уопште. Идеја му је била да се ојача економска снага српског националног корпуса који је до тада био економски и политички разједињен из политичких разлога. Прије „Привредника“ Матијевић оснива Српску банку ДД (1895) са сједиштем у Загребу, а затим Савез српских земљорадничких задруга. Сврха ових националних институција била је привредни развој српског народа.