У књизи ”Средња Босна у НОБ-у” Средња Босна до устанка и у устанку 1941. – чланци и сјећања, Мика Јотановић, Владо Јотановић, Бошко Хаџић, Богдан Станковић и Саво Станчић свједоче о наоружавању Чечаве пред априлски рат 1941. године и доласку Нијемаца у село у априлу 1941. године.
Часопис Српска ријеч 1910. године пише да у Чечави од 1907. постоји читаоница, књижница и пјевачко друштво под именом ”Српско Коло”.
У старом броју сарајевског листа Српска ријеч из 1905. године налази се необичан допис из Чечаве. Написао га је обичан сељак — али по јасноћи, храбрости и грађанској свијести то је текст правог народног интелектуалца. Он говори о неправди, о злоупотребама жандарма и чиновника, о понижавању сиротиње и забрани ћирилице. Овај запис показује да су наши људи и прије више од сто година имали глас, достојанство и снажну свијест о јавном добру.
Чечава 31. маја 1905.**
Господине уредниче!
Читао сам више дониса из цијеле Босне широм, али из наше околине још вам се нико не јави. Мислитеће да и ми други да се код нас од силна добра и милине све умртвило.
Прије неколико дана зађоше жандарми из Станарске постаје, те покупише око 80 људи на работу.
Више од половине платили су работу као: Милић Евђенић, Јован Јовановић, Станоје Горичанац и т. д. Поћераше старе и немоћне, глуве, нијеме и богаље, који никада до сад нијесу ишли на работу. Оћераше их одавде у Станаре, а одатле тек у Тешњ. Кад трећег дана стигоше у Тешањ, свако се од чуда забленуо, па не умије проговорити, посматра ову жалосну слику. Чим дођоше у уред стиснуше их у апс. Предстојника не би у Тешњу. И сами се чиновници узвртиише видећи толику руљу богаља. Брже боље поодпушташе оне, који су имали потврде и богаље, те их способних за рад не остаде више од десетак.
Сваког пријатеља народног заболиће срце кад помисли на грдну штету, коју претрпјеше наши људи, изгубивши пет радних дана у најпогодније вријеме, кад је вријеме орања. Све је ово било због немарности и неуредности службеника у уреду, што нису одмах исписивали људе, који су работу платили или орадили.
Сви позиви у нашем котару пишу са латиницом, ћирилицу никако не примају. Тако при пријављивању рођених и умрлих, нуфусчија је истјерјао напоље кнеза Станоја Дамљановића, и Тошу Павловића заступника кнежева и др. грдећи их погрдним ријечима, само с тога што се пријаве писале ћирилицом нашим народним писмом. Још их је наћеривао да иду у чаршију нек им то ко препише латиницом, одређујући им таксу од 35 нч. да дадну за преписивање.
Ово није једини пријер.
Сељак.
Светосавска прослава, са првом бесједом и забавом у корист српске школе и сиромашних ђака у селу Чечави, котар и протопрезвитерат Тешањски, 14. јануара 1893. године.
У старом тешањском срзу, т.ј. у данашњим срезовима: тешањском, теслићком и добојском има много места и cелa са карактеристичним називима, који нас одводе у средњи век – у доба босанске самосталности, и, врхунца процвата бивше усорске бановине, чије је главно место поред Сребреника, био врло често и Тешањ. Постанак ових карактеристичних имена места везан је за имена средњевековне босанске властеле, која је ове крајеве држала у својој власти у средњем веку. Али, поред карактеристичне историјске, упада нам у очи и географска номенклатура.
Високо по косама и странама у лакту који чини река Мала Укрина раштркане су „паланке“1 села Чечаве, једног од ретких босанских села чије је постојање документарно посведочено за средњи век. Тај први помен Чечаве је негде иза 1323 год. у једној повељи којом босански бан Стјепан и брат му Владислав Haграђују кнеза Гргура Стипановића, дајући му у баштину пет села у тадашњој области Усори: пр’во Чеч’ву, друго Хр’стуш’, третие Уненавишћи Јекш’ .д. Воловић .е. Модрич’2.
Чечава је једно од највећих села у теслићкој комуни, а вјероватно и у срезу. Центар села је удаљен од Теслића 16 километара. Воз за Чечаву долази два пута недјељно. Ово село је добро познато од давнина. Некад је оно било најнапредније у комуни, а и сада предњачи.
Филм „Иродови синови“ је документарно-аналитичка прича о геноциду над српским народом у Независној Држави Хрватској, који је кроз минуле деценије прикриван, излаган политичком ембаргу, забранама и цензури. Нигде у свету није забележен ни један пример постојања логора смрти за децу осим у НДХ. Зато филм посебну пажњу обраћа страдању деце, бавећи се узроцима овог свирепог злочина, откривајући истовремено његову дубину, улогу римокатоличке цркве, али и онога ко је деценијама био чувар ове страшне тајне и крашких јама.