И ја сам својој мајци покушао приближити музику коју сам ја волио. Као студент донио сам једном грамофон у Чечаву и пустио мами да чује пјесме „Минијатура за моју мајку“ Горана Бреговића и „Bohemian Raphsody“ групе „Queen“. Био сам разочаран кад је она на крају рекла: „Мени је најдража музика кад Средо свира на шаргији.“ И ја волим свирку на шаргији, али ја сам кроз своју музичку метаморфозу открио много добре музике и осим шаргије.
Како сам постајао старији и искуснији, бивало ми је све јасније да је и сам појам партије супротан идеалима којих се ја покушавам држати у животу. Партије су средство у борби за власт, а лични интереси функционера су увијек испред интереса друштва у цјелини. Највише ми смета што партије легално примају донације и од богатих појединаца, и од фирми. Нико не даје донацију тек тако, већ зато да нешто заузврат добије.
У наслову су два питања: зашто, и како. Одговор на питање зашто сам постао инжењер долази из једног догађаја којег ћу укратко описати. Како сам постао инжењер је мало дужа прича, јер то је трајало осам година – од завршетка основне школе у Чечави до дипломирања на Машинском факултету у Сарајеву. Онда се на то још надовезао постдипломски студиј на Империал-колеџу у Лондону. Али, о том потом…