Неке грешке прођу брзо, а неке остану у човјеку цијели живот. У овој колумни Милован Перић пише о свом другом и посљедњем пијанству, о људима који су му тада помогли и о осјећају стида и кривице који га никада није сасвим напустио.
У својим колумнама Милован Перић нас води у прошла времена, у дјетињство и младост пуне успомена, несташлука и поука. У овом наставку он нас враћа у јесен 1971. године, у вријеме када је први пут имао неочекивани сусрет с алкохолом.
Са својственом искреношћу и дозом хумора, аутор описује школске дане, другаре, прве комшије, и један дан који ће дуго памтити. Ово је прича о одрастању, о границама које млади тек откривају, и о срећи што неке лекције у животу преживимо да бисмо их могли испричати.
Не знам како су други људи почињали пушити – нисам никад о томе ни с ким причао. Претпостављам да је већина људи почела као и ја – још у дјетињству, тајно, да не сазнају родитељи. И мотивација је вјероватно код већине слична као што је била код мене – правиш се важан, имитираш одрасле или неког идола, или нешто слично томе. А ево како је то ишло код мене…
И ја сам својој мајци покушао приближити музику коју сам ја волио. Као студент донио сам једном грамофон у Чечаву и пустио мами да чује пјесме „Минијатура за моју мајку“ Горана Бреговића и „Bohemian Raphsody“ групе „Queen“. Био сам разочаран кад је она на крају рекла: „Мени је најдража музика кад Средо свира на шаргији.“ И ја волим свирку на шаргији, али ја сам кроз своју музичку метаморфозу открио много добре музике и осим шаргије.
Како сам постајао старији и искуснији, бивало ми је све јасније да је и сам појам партије супротан идеалима којих се ја покушавам држати у животу. Партије су средство у борби за власт, а лични интереси функционера су увијек испред интереса друштва у цјелини. Највише ми смета што партије легално примају донације и од богатих појединаца, и од фирми. Нико не даје донацију тек тако, већ зато да нешто заузврат добије.
У наслову су два питања: зашто, и како. Одговор на питање зашто сам постао инжењер долази из једног догађаја којег ћу укратко описати. Како сам постао инжењер је мало дужа прича, јер то је трајало осам година – од завршетка основне школе у Чечави до дипломирања на Машинском факултету у Сарајеву. Онда се на то још надовезао постдипломски студиј на Империал-колеџу у Лондону. Али, о том потом…