Капи завичаја – Чечава
Емисија ”Капи завичаја” у Чечави
Емисија ”Капи завичаја” у Чечави
Некад многобројни стари млинови, воденице, у Чечави и околним селима, данас представљају праву ријеткост. У прошлости они су имали значајну улогу за живот на селу, међутим, како се смањивала потреба за њиховим кориштењем, тако су постепено препуштани зубу времена, па су многи нестали, неки су запуштени, неки остали неупотребљиви, док су само поједини још увијек у употреби, мада не у толикој мјери као некада.
Рјечица Крушевица извире под брдима Груваља. Хладна као лед, жубори низ падине обрасле високом стољетном шумом и слива се сјеверним дијелом Чечаве и постаје притока Укрине.
Први геолошки подаци о угљу у станарском басену датирају са почетка 20. вијека (Ф. Катзер). Експлоатација угља у Станарима је започета 1948. године на отвореном копу Рашковац.
Василија и Новак Гачић, који су живели под једним кровом заједно са још тридесеторо чељади, изродили су десеторо деце; три сина и три унука су свештеници, а један међу њима је владика.
У свакодневном животу мушкарци су носили љети гаће и кошуље од тканог платна (лан и конопља) са тканицом. Такође се по потреби носио зубун у виду прслука од сукна (без рукава). Обично су људи ишли боси или у путравцима. Зими су носили кошуље са гаћама, шалваре и гуњеве. Гуњеви су огртачи од сукна са рукавима у виду данашњег капута, у дужини јакни. Као капе користиле су се шајкаче (равне) које су се углавном куповале.
Стари Чечавци још памте специјалитете кухиње њихових бака. Та јела нико више не спрема. Њихова једноставност младе данас подсјећа на сиромаштво предака па се још само у причи понеко присјети „како је то некада било“.
Ведрица: Дрвени суд у коме се у кући држала вода. Израђиван је од јелових дашчица у разним величинама.