Вериге: Дужи ланац са куком на једном и алком на другом крају. Алка се ставља на мотку звану „верижњача“, која се фиксира обично под кровом изнад огњишта. Тако се ланац може помјерати верижњачом над огњиште и смицати са огњишта. На куку се стављао котлић, обично бакарни, у коме се кувало.
Најстарије куће које се памте биле су брвнаре, срезиване од храстових балвана са високим кровом на двије воде, покриване цијепаном храстовом даском званом шиндра. Њих су замијениле ригловане куће са конструкцијом од тесане дрвене грађе. Градиле су се тако што се на чврст темељ (обично камен) наносили посјеци-четвртасто отесан храстов балван. На њих су се уграђивали вертикални, такође тесани, стубови звани дирјеци. Број дирјека зависио је од величине куће. На дирјеке су уграђиване вјенчанице. Тако је костур куће био је чврсто везан. По вјенчаницама су се стављале греде на које је ишла кровна конструкција од рогова. Преко рогова су хоризонтално ишле живоке и по њима даска звана шиндра. На крову се остављао отвор за дим звани баца. Између дирјека стављао се налог од тесане даске.
Вјеровања се углавном везују за природне непогоде и људске несреће. Сасвим је разумљиво да се човјек на овај начин бори против свемоћне природе.
Народне игре су у Чечави последњих година готово нестале. Ријетки су скупови на којима се поведе коло и запјева нека од старих пјесама. Старији нараштаји се ријетко окупљају, а млади су потпуно изгубили везу са фолклорном традицијом. Са престанком рада Културноумјетничког друштва престало је и интересовање младих за изворни фолклор.
Живот становништва у Чечави одржавао се на властитој пољопривредној производњи. Оскудни приноси жита, пшенице и зоби једва су омогућавали опстанак. Породице које нису могле обезбиједити залихе житарица до слиједеће жетве биле су приморане да надничењем или продајом стоке или ракије обезбјеђују жито. Трговина се првобитно одвијала са Прњавором као већим и развијенијим трговачким центром, а касније и са Теслићем.
Историју села опјевали су самоуки народни пјесници из Чечаве. Оглашавали су се обично уз неке годишњице и у тренуцима надошлих емотивних осјећања. Највичнији десеторачком стиху био је Богдан (Ђорђе) Перић. Он је са невјероватном лакоћом умио да опјева најобичније згоде из живота својих суграђана. Пјесме је говорио „из главе“, и није их нигдје записивао. Опјевао је згоде и незгоде људи који су градили шумску пругу, згоде и незгоде које су се дешавале уз ракијске котлове, на перушањима, славама и приликом електрификације села…
Свако мјесто, а ваљда и свако вријеме имају обиљежене људе по којима се памте. Некад су то талентом обдарени а чешће природом обиљежени људи. За прве се стидљиво чује и они по правилу млади одлазе у свијет и усидре се негдје далеко од завичаја. Ови други остају и трају свој људски вијек по диктату своје несрећне судбине. Док живе предмет су разбибриге, обијесног увесељавања, шегачења и спрдње, мање саучешћа и сажаљења. Умиру само једном: са биолошком смрћу. Нико их не оплакује и не помиње. Њихове крстаче вријеме брзо извали, а хумке зарасту у коров.
У непосредној близини чечавске цркве постојао је храст за који се везују многи важни догађаји из историје села. Због старости заслуживао је посебну заштиту државе. На жалост, Чечавци нису били свјесни његовог значаја и историјске вриједности, па су градитељи приликом посљедњег реновирања цркве испод храста депоновали гомилу пијеска и тако коријен стабла оставили без воде. Горостас се осушио 1993. године.