Два локалитета на сјеверозападној граници Чечаве носе турска имена: Шабанова главица и Кадијин храст. Кадијин храст се налази на једном превоју преко кога води пут у Шњеготину. Предање о Кадијином храсту чуо сам од Новака Гачића у љето 1993. године.
Са лијеве стране Укрине, у Савковићима, уз сами пут Чечава–Тедин Хан, постоји необично узвишење звано Капетанова главица. Смјештено у средини равнице, по свом малом и правилном облику, заиста подсјећа на главицу. Узвишење је обрасло шумом средње старости. Свуда около су плодне њиве. На њему нема трагова фортификацијске градње.
Потомци Симе Продића памте причу о турским стражарима на Стражбеници. Симо је причао да Турци Србима нису чинили зулум, па је као примјер наводио како су стражари силазили по воду на извор у близини њихових кућа и увијек чекали ако би испред њих био неки Србин.
Мало које братство у Чечави зна причу о својим далеким прецима. Савременици обично памте два или три кољена силазне линије и даља историја остаје обавијена велом тајне.
За претке Гачића прича се да су дошли из Херцеговине и првобитно живјели у горњем току ријеке Врбање. Новак Гачић памти приче предака да су живјели као велика породица на локалитету данашњег Крушевог Брда.
У Планама, недалеко од куће Јотановића, налази се мјесто које и данас мјештани зову Јованов гроб. На мјесту не постоји хумка ни ознака гробног мјеста. Постоји предање да је на том мјесту убијен Јован Јотановић, један од двојице браће која су из Липља дошла у Чечаву (брат Милинка) и настанили се на мјесту гдје и данас живе Јотановићи.
Максим Ђекић је био син Гојчина Томића. Родио се 1893. године. Као бистро сеоско дијете, по препоруци попа Јеврема, упућен је на школовање у Суботицу, као „Привредников“ питомац. Изабран му је обућарски занат који учи у занатској школи у Суботици. Обућарски испит полагао је у Пешти. Након тога био је калфа у Пули двије године, одакле бива позван у аустругарску војску и као обучени артиљерац упућен на Дринско ратиште. Памти се да је причао како је правио саботаже на топовима, стављајући у чауре експлозив који је потпаљивао у цијеви, због чега је под сумњом прекомандован у одјељење везе. Са Дринског фронта пребачен је на фронт у Италију где је, копајући ровове, био заробљен од Италијана. У заробљеништву је дочекао крај рата и појавио се једног дана у Чечави у необичним италијанским високим мушким чизмама које је послије тога држао на зиду куће.
Чечава заузима сјевероисточни дио теслићке општине. Простире се на обронцима планине Јаворова и лежи у сливу ријеке Мале Укрине. Др Миленко С. Филиповић записује: „Високо по косама и странама у лакту који чини ријека Мала Укрина раштркане су „паланке“ села Чечаве, једног од ретких босанских села чије је постојање документарно осведочено за средњи вијек.“