Потомци Симе Продића памте причу о турским стражарима на Стражбеници. Симо је причао да Турци Србима нису чинили зулум, па је као примјер наводио како су стражари силазили по воду на извор у близини њихових кућа и увијек чекали ако би испред њих био неки Србин.
Има породица чија се историја чува у судским списима. Породица Крунић имала је несрећу да у Чечави води спор са комшијом пуних 10 година. Али, да није било судске парнице, не би било ни приче о Крунићима.
Мало ко данас зна да је за вријеме аустроугарске власти за изградњу обичног млина на потоку било потребно писати молбу Окружном начелству у Бању Луку, које је за изградњу давало писмено одобрење звано „дозвољбена исправа“. Одобрење је садржавало услове по којима је млин могао бити саграђен.
Приликом окупације Босне и Херцеговине (1878) 22. пјешадијски пук и Прва горска бригада са сједиштем у Бањој Луци добијају задатак да окупирају подручје источно од Бање Луке. Један одред требао је запосјести Котор-Варош и успоставити везу са главнином снага које су ишле правцем Брод-Сарајево долином ријеке Босне. Претходницом овог покрета командовао је пуковник Јански, који је са својим штабом и одредом коњице прешао Борје и спустио се у долину ријека Мала и Велика Усора. У његовој јединици налазио се млади капетан, позанимању шумарски инжењер, чији задатак је био да изврши попис шумских добара цијелим правцем кретања његове јединице.
Мало које братство у Чечави зна причу о својим далеким прецима. Савременици обично памте два или три кољена силазне линије и даља историја остаје обавијена велом тајне.
За претке Гачића прича се да су дошли из Херцеговине и првобитно живјели у горњем току ријеке Врбање. Новак Гачић памти приче предака да су живјели као велика породица на локалитету данашњег Крушевог Брда.
У Планама, недалеко од куће Јотановића, налази се мјесто које и данас мјештани зову Јованов гроб. На мјесту не постоји хумка ни ознака гробног мјеста. Постоји предање да је на том мјесту убијен Јован Јотановић, један од двојице браће која су из Липља дошла у Чечаву (брат Милинка) и настанили се на мјесту гдје и данас живе Јотановићи.
Максим Ђекић је био син Гојчина Томића. Родио се 1893. године. Као бистро сеоско дијете, по препоруци попа Јеврема, упућен је на школовање у Суботицу, као „Привредников“ питомац. Изабран му је обућарски занат који учи у занатској школи у Суботици. Обућарски испит полагао је у Пешти. Након тога био је калфа у Пули двије године, одакле бива позван у аустругарску војску и као обучени артиљерац упућен на Дринско ратиште. Памти се да је причао како је правио саботаже на топовима, стављајући у чауре експлозив који је потпаљивао у цијеви, због чега је под сумњом прекомандован у одјељење везе. Са Дринског фронта пребачен је на фронт у Италију где је, копајући ровове, био заробљен од Италијана. У заробљеништву је дочекао крај рата и појавио се једног дана у Чечави у необичним италијанским високим мушким чизмама које је послије тога држао на зиду куће.