За Чечаву и данас неки кажу да је четнички крај. Многи сматрају да због тога село није напредовало и да је заостајало у развоју. Ни једна ни друга прича немају много основа. Нити је Чечава имала већу ни бољу четничку војску од околних села, нити су се друга српска села брже и боље развијала.
Јаков Петковић се родио у Чечави 1889. Основну школу је завршио у Чечави. По препоруци попа Јеврема Станковића, као даровит ученик, одлази на школовање као „Привредник“ питомац 30. 12. 1905. године. Шегртује код Стеве Остојића, трговца мјешовите робе у Прњавору.
Српско привредно друштво „Привредник“ основао је 1897. године угледни трговачки заступник Владимир Матијевић. У сложеним економским и политичким условима друге половине 19. вијека, када је Војна граница 1881. године утопљена у цивилни дио Хрватске, Матијевић одлучује да реализује идеју стварања самосталног и независног кадра српских трговаца, занатлија и привредника уопште. Идеја му је била да се ојача економска снага српског националног корпуса који је до тада био економски и политички разједињен из политичких разлога. Прије „Привредника“ Матијевић оснива Српску банку ДД (1895) са сједиштем у Загребу, а затим Савез српских земљорадничких задруга. Сврха ових националних институција била је привредни развој српског народа.
Са почетком Првог свјетског рата Аустро-Угарска у анектираној Босни и Херцеговини спроводи масовну мобилизацију. Српски живаљ углавном се упућује на источни фронт (Галиција) и одмах укључује у прве линије фронта. Прије доласка на ратиште Срби се раздвајају да не би било заједно више њих у истој јединици. Тако су и Чечавци у туђој војсци и туђој земљи доспјели сами у прве редове са командом да пуцају у словенску браћу Русе.
Завиривање у туђе споменаре представља знатижељу посебне врсте. Ту неопростиву непристојност приписујем себи у нади да ћу бити поштеђен осуде.
Црква и школа у Чечави духовно је исходиште културног живота и рада. Свештеници и учитељи окупљају напредне и талентоване људе, учећи их стваралаштву и културним достигнућима развијенијих српских средина. Свештеничка породица Станковић имала је развијене везе са културним институцијама Срба у Војводини, па су отуда у Чечаву стизале књиге, часописи и новине. Нове идеје нису стизале само са књигама – доносили су их и учитељи „пречани“ и Чечавци који су се тамо школовали. Никада односи Срба из Босне са Србима у Војводини у културном погледу нису били тако развијени и плодоносни као послије Првог свјетског рата. Они су најснажније утицали на развој српског националног бића у Босни и развој културе српског народа.
Према причању најстаријих Чечаваца, школски рад у Чечави почео је 1870. године. Те године, у организацији и уз помоћ свештеника Стевана Станковића, Чечавце писмености почиње да учи најписменији мјештанин Јован С. Јотановић звани Крезо.
Према предању Ђукановићи су у Чечаву дошли са Клупа. Најстарији познати предак је Благоје Ђукановић, који је одабрао данашњи посјед, видјевши да је терен погодан и да има доста извора. Након тога доводи жену Аницу и браћу Дамјана, Гавру и Анту.