Народне игре су у Чечави последњих година готово нестале. Ријетки су скупови на којима се поведе коло и запјева нека од старих пјесама. Старији нараштаји се ријетко окупљају, а млади су потпуно изгубили везу са фолклорном традицијом. Са престанком рада Културноумјетничког друштва престало је и интересовање младих за изворни фолклор.
Историју села опјевали су самоуки народни пјесници из Чечаве. Оглашавали су се обично уз неке годишњице и у тренуцима надошлих емотивних осјећања. Највичнији десеторачком стиху био је Богдан (Ђорђе) Перић. Он је са невјероватном лакоћом умио да опјева најобичније згоде из живота својих суграђана. Пјесме је говорио „из главе“, и није их нигдје записивао. Опјевао је згоде и незгоде људи који су градили шумску пругу, згоде и незгоде које су се дешавале уз ракијске котлове, на перушањима, славама и приликом електрификације села…
Свако мјесто, а ваљда и свако вријеме имају обиљежене људе по којима се памте. Некад су то талентом обдарени а чешће природом обиљежени људи. За прве се стидљиво чује и они по правилу млади одлазе у свијет и усидре се негдје далеко од завичаја. Ови други остају и трају свој људски вијек по диктату своје несрећне судбине. Док живе предмет су разбибриге, обијесног увесељавања, шегачења и спрдње, мање саучешћа и сажаљења. Умиру само једном: са биолошком смрћу. Нико их не оплакује и не помиње. Њихове крстаче вријеме брзо извали, а хумке зарасту у коров.
У непосредној близини чечавске цркве постојао је храст за који се везују многи важни догађаји из историје села. Због старости заслуживао је посебну заштиту државе. На жалост, Чечавци нису били свјесни његовог значаја и историјске вриједности, па су градитељи приликом посљедњег реновирања цркве испод храста депоновали гомилу пијеска и тако коријен стабла оставили без воде. Горостас се осушио 1993. године.
Пруга од Теслића до Тединог Хана почела се градити 1914. године, као дио пројекта шумске жељезничке пруге Теслић-Кулаши-КаменицаСњеготина и грађена је током цијелог рата. Требала је бити дуга 61 километар. До 1918. године изграђена је до долине Велике Укрине. Њен пројекат је обухватио и изградњу споредних шумских пруга, али је исход рата прекинуо реализацију пројекта. Тако је експлоатација шумског богатства у сливу Мале Укрине (Јаворове) почела изградњом шумске ускотрачне пруге 1957. године.
У засеоку Плане, источно од Груаља, са лијеве стране пута који са Груаља води кроз заселак Петковићи за Чечаву, налази се локалитет звани „Крањско гробље“. Мјесто је мала зараван изнад кућа Ненада и Владе Јотановића, на врху брда које дијели слив Мале и Велике Укрине. Названо је по шумским радницима из околине Крања (Словенија) који су са Аустријом дошли на просторе планине Чавке и Јаворове.
Два локалитета на сјеверозападној граници Чечаве носе турска имена: Шабанова главица и Кадијин храст. Кадијин храст се налази на једном превоју преко кога води пут у Шњеготину. Предање о Кадијином храсту чуо сам од Новака Гачића у љето 1993. године.
Са лијеве стране Укрине, у Савковићима, уз сами пут Чечава–Тедин Хан, постоји необично узвишење звано Капетанова главица. Смјештено у средини равнице, по свом малом и правилном облику, заиста подсјећа на главицу. Узвишење је обрасло шумом средње старости. Свуда около су плодне њиве. На њему нема трагова фортификацијске градње.