Мало ко данас зна да је у Чечави почетком овог вијека живио и радио човјек необичног дара и талента. Самоуки чудотворац и особењак Јаков Перић родио се 1880. године. Никада није учио школу и није јасно када је и како научио да пише. Затицали су га често на неком забаченом мјесту, далеко од пута и људи, са црквеним књигама из којих је сам учио. Претпоставља се да их је набављао од попа.
Мало које братство у Чечави зна причу о својим далеким прецима. Савременици обично памте два или три кољена силазне линије и даља историја остаје обавијена велом тајне.
За претке Гачића прича се да су дошли из Херцеговине и првобитно живјели у горњем току ријеке Врбање. Новак Гачић памти приче предака да су живјели као велика породица на локалитету данашњег Крушевог Брда.
У Планама, недалеко од куће Јотановића, налази се мјесто које и данас мјештани зову Јованов гроб. На мјесту не постоји хумка ни ознака гробног мјеста. Постоји предање да је на том мјесту убијен Јован Јотановић, један од двојице браће која су из Липља дошла у Чечаву (брат Милинка) и настанили се на мјесту гдје и данас живе Јотановићи.
Максим Ђекић је био син Гојчина Томића. Родио се 1893. године. Као бистро сеоско дијете, по препоруци попа Јеврема, упућен је на школовање у Суботицу, као „Привредников“ питомац. Изабран му је обућарски занат који учи у занатској школи у Суботици. Обућарски испит полагао је у Пешти. Након тога био је калфа у Пули двије године, одакле бива позван у аустругарску војску и као обучени артиљерац упућен на Дринско ратиште. Памти се да је причао како је правио саботаже на топовима, стављајући у чауре експлозив који је потпаљивао у цијеви, због чега је под сумњом прекомандован у одјељење везе. Са Дринског фронта пребачен је на фронт у Италију где је, копајући ровове, био заробљен од Италијана. У заробљеништву је дочекао крај рата и појавио се једног дана у Чечави у необичним италијанским високим мушким чизмама које је послије тога држао на зиду куће.
Чечава заузима сјевероисточни дио теслићке општине. Простире се на обронцима планине Јаворова и лежи у сливу ријеке Мале Укрине. Др Миленко С. Филиповић записује: „Високо по косама и странама у лакту који чини ријека Мала Укрина раштркане су „паланке“ села Чечаве, једног од ретких босанских села чије је постојање документарно осведочено за средњи вијек.“
Дизање устанка у Чечави 1941. године, према свједочењу учесника, ишло је доста тешко. Као први устаници наводе се Новак Продић, Васо Горичанац, Богдан Антић, Милан Цвијић и Славко Томић. Ова група Чечаваца придружила се групи наоружаних људи из Прибинића које су предводили Урош Буштрумић, Теодор Арсенић и Ђорђе Миладић и формирала логор у засеоку Цвијићи. Са још двије групе наоружаних устаника (теслићка и бањалучка) одлучено је да се народ Чечаве и околних села сазове на скуп на коме ће се позвати на устанак. Скуп је заказан за 20. август на Лучицама. Вође устаничких група нису успјеле организовати окупљени народ. Инсистирање на договору о организацији и предузимању оружаних напада завршило се расулом.
За Чечаву и данас неки кажу да је четнички крај. Многи сматрају да због тога село није напредовало и да је заостајало у развоју. Ни једна ни друга прича немају много основа. Нити је Чечава имала већу ни бољу четничку војску од околних села, нити су се друга српска села брже и боље развијала.