Чечава је брдско-планинско село разбијеног типа. Велико пространство села оивичено је са три стране шумским комплексом Јаворове и Чавке. Разбацане куће смјештене су уз потоке и у близини неискрчених шума (гајева). Њиховим груписањем по одвојеним локалитетима настали су засеоци. Некада су се засеоци звали „паланка“, што је забиљежено као карактеристика само крајева око Укрине.
Љетопис парохије Чечавске писан је по сјећању. Писање је поп Стојан Станковић започео у 34. години живота, у вријеме пуне зрелости и очуваног сјећања. Када му је умро стриц Јеврем, од кога је много тога чуо и научио, Стојан је имао 17 година и сасвим је сигурно да је могао запамтити многе чињенице из историје села и својих предака. Начин на који је љетопис писан показује одлично познавање људи и догађаја. Отуда се може узети као аутентичан историјски извор.
Чечава се први пут у писаним изворима спомиње 1323. године у Повељи бана Стјепана и брата му Владислава (Котроманићи), којом они награђују кнеза Гргура Стипа-новића, дајући му у баштину пет села у тадашњој области Усора: „прво, Чеч’ву, друга Хр’стуш, Третије Уненовшићи Ускрш’, Д. Воловић’, е, Модрич’ за његову вирну службу“.