Једном дојдоше хајдуци из Осредка у по бела дана у Медаково да оробе Ширбеговића чардак. Код куће затекоше само једну младу жену с дјететом. Кад се харамбаша појави пред женом и дјететом, дијете ће упитат: „Мама, ко је ово?“ – Дајџа, сине! Одговори жена.
Прикупљајући материјал за серијал о Растуши, дошао сам и до неколико занимљивих предања и вјеровања везаних за Растушку пећину. О њој је написано мноштво текстова гдје су описиване морфолошке, спелеолошке и друге карактеристике, али се до сада нико није писао тајнама њених ходника.
Црква Покрова Пресвете Богородице у Растуши
У селу Растуши, близу Чечаве, има мјесто, које се зове Црква; и ту, кажу, да је црква била, и налазили су људи кандила, чирака, што каквих ситних ствари и један мален крст од срме. Кажу, да је била зидана црква, па је од тога камена некакав Турчин Рњић био начинио кулу, али је и она остала пуста, пак су је сељани из села Растуше развалили и од ње камен однијели, те позидали магазе у кућама. И сада се зна, гдје је била та кулина, па има и сад доста камена отесана, а тај је камен већином све бијели љутац мрамор.
Поред школе, још двије зграде на брду Калаура свједоче о неким бољим временима која су се ту одвијала. Данас су, заједно са школом, оне напуштене и пропадају под зубом времена.
Прва основна школа у Растуши је изграђена и пуштена у рад 1947. године. Налазила се пар корака од мјеста на коме је школа данас, на платоу брда Калаура које чини административни центар села. По предању старих, школа је подигнута на земљи Косте Марковића, сеоског кнеза који је земљу поклонио за ту намјену. У њој се одвијала настава од првог до четвртог разреда.
О Хрстушу, односно Растуши, сусједном селу чију границу са Чечавом је живописно исцртала ријека Укрина, нисмо имали прилике до сада обимно писати. Позната по пећини, брдима Соколини и Хрњином брду, некада богатој храстовој шуми и историји која сеже кратко и брзо пада у заборав, Растуша попут свих околних села није одољела послијератној пандемији пустоши и нестајања. Данас у њој живи око 700 становника, приближно колико је имала почетком 20. вијека и дупло мање него 1981. године.
Догађај из 1943. године, када је у вихору рата страдала црква у Чечави, дубоко је урезан у народним предањима и писаној ријечи из периода борбе против фашизма и историје цркве у Чечави. Међутим, тај догађај до данас није детаљно докуметован нити наратив о њему уједначен. Шта је до сада речено а шта заборављено, пропуштено или избјегнуто да се каже? Шта је истина или најближе истини везано за тај догађај, покушао сам да сазнам истражујући мноштво извора из тог периода.
На подручју три мјесне заједнице, Чечаве, Укринице и Растуше, у периоду од 1988. године до 2012. године рођено 262 дјеце, док је у истом периоду број умрлих износио 858.