Некад многобројни стари млинови, воденице, у Чечави и околним селима, данас представљају праву ријеткост. У прошлости они су имали значајну улогу за живот на селу, међутим, како се смањивала потреба за њиховим кориштењем, тако су постепено препуштани зубу времена, па су многи нестали, неки су запуштени, неки остали неупотребљиви, док су само поједини још увијек у употреби, мада не у толикој мјери као некада.
Рјечица Крушевица извире под брдима Груваља. Хладна као лед, жубори низ падине обрасле високом стољетном шумом и слива се сјеверним дијелом Чечаве и постаје притока Укрине.
Први геолошки подаци о угљу у станарском басену датирају са почетка 20. вијека (Ф. Катзер). Експлоатација угља у Станарима је започета 1948. године на отвореном копу Рашковац.
Василија и Новак Гачић, који су живели под једним кровом заједно са још тридесеторо чељади, изродили су десеторо деце; три сина и три унука су свештеници, а један међу њима је владика.
Теслић – Подно Псуња, недалеко од Славонске Пожеге, налазе се српска села Чечавац и Чечавски Вучјак. Почетком двадесетог века у црквеној општини Чечава било 190 домова и око хиљаду и по душа. У селу је била црква Рождества Пресвете Богородице, подигнута 1865. године. У парохији је радила црквено-школска општина и прва српска школа. Како се пишу слова и како се чита, први учитељ Симо Бугарски учио је тада седамдесет петоро деце.
Житељка овог краја, Василија Гачић увелико гази десето десетљеће. Са својим Новаком изродила је десеторо деце. Осморо их је живих. Три сина су свештеници. Један од њих је владика. И три унука су кренули стопама својих предака. И они су свештеници.
У кући брвнари, некада са земљаним подом и огњиштем уз које се расло, данас је безброј предмета који подсећају на нимало лак живот. Међу њима и ковчег у којем се, као некад, чувало рубље и рукотворине. Старица вели да га је користила њена свекрва.
– До удаје живјела сам у заједници у којој је било седамдесет душа. И то под истим кровом. У Чечави код мога Новака било их је само тридесеторо. И нико се никада није свађао. Ником и никада није било тијесно – сећа се Василија.
Јаков Перић из Чечаве, хроничари су то записали, „никада није ишао у школу, али је знао и читати и писати“. За оно време то је било и више од чуда. Клесао је и исписивао надгробне споменике. Израђивао је и печате за крсне славе. Прво би их израдио у дрвету, а потом све то утискивао на славски колач.
Сеоски учо Павле Савковић дошао је у Чечаву пре педесетак година. И данас чува звонце које је, 1961. на наставу у новој школи, позвало прве ученике.
– Сјећам се када је дошла републичка инспекција да нам одобри рад. А ми географским картама подијелили задружну салу на двије учионице. Мишеви само трче између клупа… Ученике смо припремили да људима из Сарајева причају само оно што је величало прошлост овог краја… И успели смо добити дозволу – прича учо Павле.
Данас је, широм бивше нам земље, много угледних људи из Чечаве – доктора, научника, професора…
– Поносни смо што је данас у селу седамдесетак студената, а било их је мање него прстију на рукама… Још десетак средњошколаца на јесен ће уписати факултет – каже Жељко Станојевић, који је лане проглашен највећим талентом Републике Српске.
У Чечави, међу бројним причама и она како је Кадијин храст добио име. Наиме, неки кадија је на путу за Бањалуку заноћио у селу код породице Крџалића, а од домаћина је, како је био обичај, тражио да са њим проведу ноћ жена му и снаха. Домаћин то никако није могао да поднесе. Сутрадан је пресрео и убио кадију на путу, код неког храста који тако доби име. Прича се и о Капетановој главици на којој се „за Благовјести појављује свјетлост“.
А познат је и судски спор и парница због земље, коју су после једанаестогодишњег обијања прагова судница, у Београду, коначно добили Гавре и Марко Крунић. Крунићи су на последње рочиште у Београд, где су ишли пешке, са собом носили свећу да би је запалили у случају да неко од њих двојице успут умре.
Славиша Сабљић, текст објављен у Политици 20.04.2009. године
У свакодневном животу мушкарци су носили љети гаће и кошуље од тканог платна (лан и конопља) са тканицом. Такође се по потреби носио зубун у виду прслука од сукна (без рукава). Обично су људи ишли боси или у путравцима. Зими су носили кошуље са гаћама, шалваре и гуњеве. Гуњеви су огртачи од сукна са рукавима у виду данашњег капута, у дужини јакни. Као капе користиле су се шајкаче (равне) које су се углавном куповале.
Стари Чечавци још памте специјалитете кухиње њихових бака. Та јела нико више не спрема. Њихова једноставност младе данас подсјећа на сиромаштво предака па се још само у причи понеко присјети „како је то некада било“.
Ведрица: Дрвени суд у коме се у кући држала вода. Израђиван је од јелових дашчица у разним величинама.
Вериге: Дужи ланац са куком на једном и алком на другом крају. Алка се ставља на мотку звану „верижњача“, која се фиксира обично под кровом изнад огњишта. Тако се ланац може помјерати верижњачом над огњиште и смицати са огњишта. На куку се стављао котлић, обично бакарни, у коме се кувало.