Са лијеве стране Укрине, у Савковићима, уз сами пут Чечава–Тедин Хан, постоји необично узвишење звано Капетанова главица. Смјештено у средини равнице, по свом малом и правилном облику, заиста подсјећа на главицу. Узвишење је обрасло шумом средње старости. Свуда около су плодне њиве. На њему нема трагова фортификацијске градње.
Потомци Симе Продића памте причу о турским стражарима на Стражбеници. Симо је причао да Турци Србима нису чинили зулум, па је као примјер наводио како су стражари силазили по воду на извор у близини њихових кућа и увијек чекали ако би испред њих био неки Србин.
Има породица чија се историја чува у судским списима. Породица Крунић имала је несрећу да у Чечави води спор са комшијом пуних 10 година. Али, да није било судске парнице, не би било ни приче о Крунићима.
Мало ко данас зна да је за вријеме аустроугарске власти за изградњу обичног млина на потоку било потребно писати молбу Окружном начелству у Бању Луку, које је за изградњу давало писмено одобрење звано „дозвољбена исправа“. Одобрење је садржавало услове по којима је млин могао бити саграђен.
Приликом окупације Босне и Херцеговине (1878) 22. пјешадијски пук и Прва горска бригада са сједиштем у Бањој Луци добијају задатак да окупирају подручје источно од Бање Луке. Један одред требао је запосјести Котор-Варош и успоставити везу са главнином снага које су ишле правцем Брод-Сарајево долином ријеке Босне. Претходницом овог покрета командовао је пуковник Јански, који је са својим штабом и одредом коњице прешао Борје и спустио се у долину ријека Мала и Велика Усора. У његовој јединици налазио се млади капетан, позанимању шумарски инжењер, чији задатак је био да изврши попис шумских добара цијелим правцем кретања његове јединице.
Организација државне власти у Чечави почиње оснивањем Мјесног народног одбора (МНО) 1944. године. Његов предсједник био је Гавро Симеунчевић а секретар Мика Јотановић. Сједиште му је било првобитно у кући Филипа Лукића, а затим у просторијама основне школе у Горњој Чечави. 1946. године МНО се преселио у тек саграђену дрвену зграду у близини Задружног дома у Доњој Чечави. У то вријеме његов предсједник је био Мирко Петровић а секретар Бранко Симић из Осредака. Са оснивањем општине Чечава (1950) сједиште државне администрације сели се у адаптирану зграду бивше штале коју је саградила за своје потребе Сељачка радна задруга. Предсједник општине био је Стојан Пепић, а секретар Драган Продић.
Они који се из политичких разлога баве статистиком често наводе да Чечаваца никада није било у локалним политичким и државним органима и да су намјерно и смишљено заобилажени. На ово су људи из политике одговарали да Чечавци у Теслићу немају својих способних људи.
Један од првих и важних заната којим су се Чечавци почели бавити јесте ковачки. Први ковачи за које се зна били су самоуки. Међутим, није јасно како су и на који начин долазили до неопходног ковачког алата. Вјероватно су постојале трговачке везе са тада развијенијим насељима у околини.