Према предању Ђукановићи су у Чечаву дошли са Клупа. Најстарији познати предак је Благоје Ђукановић, који је одабрао данашњи посјед, видјевши да је терен погодан и да има доста извора. Након тога доводи жену Аницу и браћу Дамјана, Гавру и Анту.
Први познати предак био је Ристо Мајсторовић. У Чечаву је дошао као шумар, вјероватно 1880. године. Живио је у шумарској кући која се налазила на каснијем посједу Васе Петковића, а данас кућиште Бошка и Миле Томића. Оженио се сестром попа Јеврема – Милком Станковић. У тој кући родио им се син Мика.
У Савковићима данас има око четрдесет домаћинстава. Прича се да су у Чечаву дошли из Липља и да су поријеклом из Херцеговине. Павле Савковић тврди да постоје двије лозе Савковића и да једна води поријекло из Даниловграда. Пошто сви славе Ђурђевдан морало би се радити о истој лози.
Потомци Станојевића памте предање по коме су Станојевићи у Чечаву дошли из околине Дервенте. Презиме носе по досељенику Станоју. У околини Дервенте нема Станојевића, па су вјероватно раније носили друго презиме.
Продићи су једна од бројнијих чечавских породица. По предању поријеклом су из Црне Горе. Свето Продић, најстарији потомак Продића данас, памти причу предака према којој су Продићи живјели негдје на подручју Шњеготине, па су дошли у сукоб са Турцима који су им у знак одмазде припремали покољ за Божић. Сазнавши за Турске намјере тројица браће Продића организовано крену у сеобу и дођу у Чечаву на мјесто Пољци (Раскршће у Станојевићима). Један од браће се ту задржи са породицом, други оде у Витковце, а трећи у Појезину код Дервенте.
Јотановићи спадају међу најмногобројније породице у Чечави. Према предању, воде поријекло из Црне Горе, одакле су прво дошли у Херцеговину (околина Требиња, Билеће и Невесиња), а послије, пред најездом Турака, кренули на сјевер. До доласка на ове просторе презивали су се Јокановићи и слово у презимену промијенили су да би пред Турцима сакрили своје право поријекло. Сасвим јесигурно да је презиме Јотановићи веома ријетко, па је овакво предање логично.
Станковићи су једина породица о чијем поријеклу постоји писани траг од доласка у Чечаву. Свештеник Стојан (Ђорђе) Станковић сачинио је Љетопис парохије Чечавске, чији оригинални примјерак чува Дејан Пејичић. Љетопис је по свој прилици заснован на сличним писаним изворима претходника свештеничке лозе Станковића. Зналачки писан, Љетопис садржи мноштво драгоцјених података о развоју села и животу њихових житеља.
Чечава је брдско-планинско село разбијеног типа. Велико пространство села оивичено је са три стране шумским комплексом Јаворове и Чавке. Разбацане куће смјештене су уз потоке и у близини неискрчених шума (гајева). Њиховим груписањем по одвојеним локалитетима настали су засеоци. Некада су се засеоци звали „паланка“, што је забиљежено као карактеристика само крајева око Укрине.